Sada, kada si tu, sa mnom, treba da saznaš šta je sve tvoja mama prošla kako bi stigla do tebe. Nije bilo lako, odmah ću ti reći. Ni malo, i to moraš da znaš. A moraš da znaš i koliko si samo voljena bila i pre rođenja. Možda, kada jednom pročitaš ovo, razumeš svu moju bol i moju želju da ti, baš ti, dođeš na ovaj svet i da budeš baš moja. Moja Ljubica.
Pišem ti jer znam da te boli, znam da nije lako biti ti i znam da si ranjena i sama. Znam da nije u redu što ne možeš da doživiš sve ono što su doživele tvoja majka, sestra, kuma, drugarica..I to sve bez problema. Pišem ti jer sam bila tamo gde si ti sada. Želim da ti kažem da dopustiš da te boli, boli mnogo i grebe ali vremenom prolazi.
Niko me nije terao da idem toliko puta na VTO postupak, niko me nije prislio da ubrizgavam hormone, idem na ultrazvukove, plaćam preglede, sakupljam novac za još jedan pokušaj, trpim bolove, trim beskrupulozne ljude kojima nije važan moj uspeh i moje dete, trpim osoblje koje nema strpljenja ni empatije za moje najosetljivije pitanje. Niko me nije primoravao. Sama sam želela.
Da, mi smo samo jedan par u čekaonici koji čeka red na pregled. Mi smo samo jedan par koji čeka analizu spermograma. I samo jedan par koji čeka svoj red za bebu.
Mi čekamo bebu već 10 godina. Najpre je nismo hteli i možda nas Bog zato sada i kažnjava. Najpre smo se čuvali i pazili da ne dođe do trudnoće. Želela sam da živim. Da završim fakultet koji sam započela, da on završi fakultet, da kupimo taj mali stan u velikom gradu, da pronađemo stalne i sigurne poslove u nesigurnoj zemlji.
Nije isto, drage mame, nije isto kad je beba samo beba i kad je beba – VTO beba. Beba je beba i sreća je velika, ali nije isto…Nije isto kad je mama, i kad je VTO mama…Kažem vam, nije isto! A zašto?
Nas u neplodnosti oboji strah, u očima nosimo svi istu misao, svi ista pitanja..sve dok ne postanemo roditelji. I kad postanemo, nosimo istu iskru zahvalnicu koja svetli.
Koliko puta čovek može da padne i ustane? Koliko puta Žena može da padne i ustane? Ne, nije isto čovek i Žena, jer Žena ima veliko slovo Ž na početku, iako je ćovek. Ona je čovek ali je Žena. Ona pada i ustaje, pada i ustaje…nikad ne staje.
Od moje bake sestra nikad nije imala decu. To meni dođe kao moja baka, samo ne prava, ne prva. Kad su ostali u porodici govorili o njoj uvek su nekako čudno ustuknuli kada bi trebalo da pomenu da ona nema dece. I uvek bi se ona pominjala, nikad se ne bi pominjao njen muž. Uvek bi se govorilo ona nema dece.
Prvo sam odgovarala da nisam spremna, da je to stvar koja se planira, i onda bi me dočekala lavina komentara da se ne živi tako život, da baš kad budem htela tada možda neću moći..da je sada pravo vreme i da nemamo vremena.
Mnogo saveta prime ljudi od raznih ljudi, ali samo neki ostanu urezani za ceo život. Jedan takav koji se meni urezao dobila sam od profesorke srpskog jezika u srednjoj školi, rekla je: “Decu imaj onda kad ti samo ona fale”.
Da li si mi TI odredio neki poseban put koji ja sada ne vidim, koji ne mogu da dokučim i koji moram da pratim? Koji sada ne razumem? Sigurno da jeste, ali koliko snage treba da čovek, žena, izdrži sve ovo? Da li je imam? Da li je mi imamo? Da li ću pasti negde, saplesti se i možda nikad više ne ustati, ili ću nastaviti sve ovo? Kakav je Njegov plan?
Zver nema pravi oblik, to je zver, jednostavno izaziva strah i za svakog je drugačija. Čuči i čeka, vreba sa svih strana. Strašna je i moćna. Takva je i moja neplodnost. Odvratna, velika i mučna.
Ponekad sedim uveče sama i razmišljam gde sam pogrešila? Gde sada grešim? Što više želim, to zver više ne da. Suza se skotrlja niz obraz i zver umiri, tiho i polako. Moja neplodnost je moja zver, moj unutrašnji glas koji viče, ne da mi mira..
Sada, kada si tu, sa mnom, treba da saznaš šta je sve tvoja mama prošla kako bi stigla do tebe. Nije bilo lako, odmah ću ti reći. Ni malo, i to moraš da znaš. A moraš da znaš i koliko si samo voljena bila i pre rođenja. Možda, kada jednom pročitaš ovo, razumeš svu moju bol i moju želju da ti, baš ti, dođeš na ovaj svet i da budeš baš moja. Moja Ljubica.
Pišem ti jer znam da te boli, znam da nije lako biti ti i znam da si ranjena i sama. Znam da nije u redu što ne možeš da doživiš sve ono što su doživele tvoja majka, sestra, kuma, drugarica..I to sve bez problema. Pišem ti jer sam bila tamo gde si ti sada. Želim da ti kažem da dopustiš da te boli, boli mnogo i grebe ali vremenom prolazi.
Niko me nije terao da idem toliko puta na VTO postupak, niko me nije prislio da ubrizgavam hormone, idem na ultrazvukove, plaćam preglede, sakupljam novac za još jedan pokušaj, trpim bolove, trim beskrupulozne ljude kojima nije važan moj uspeh i moje dete, trpim osoblje koje nema strpljenja ni empatije za moje najosetljivije pitanje. Niko me nije primoravao. Sama sam želela.
Da, mi smo samo jedan par u čekaonici koji čeka red na pregled. Mi smo samo jedan par koji čeka analizu spermograma. I samo jedan par koji čeka svoj red za bebu.
Mi čekamo bebu već 10 godina. Najpre je nismo hteli i možda nas Bog zato sada i kažnjava. Najpre smo se čuvali i pazili da ne dođe do trudnoće. Želela sam da živim. Da završim fakultet koji sam započela, da on završi fakultet, da kupimo taj mali stan u velikom gradu, da pronađemo stalne i sigurne poslove u nesigurnoj zemlji.
Nije isto, drage mame, nije isto kad je beba samo beba i kad je beba – VTO beba. Beba je beba i sreća je velika, ali nije isto…Nije isto kad je mama, i kad je VTO mama…Kažem vam, nije isto! A zašto?
Nas u neplodnosti oboji strah, u očima nosimo svi istu misao, svi ista pitanja..sve dok ne postanemo roditelji. I kad postanemo, nosimo istu iskru zahvalnicu koja svetli.
Koliko puta čovek može da padne i ustane? Koliko puta Žena može da padne i ustane? Ne, nije isto čovek i Žena, jer Žena ima veliko slovo Ž na početku, iako je ćovek. Ona je čovek ali je Žena. Ona pada i ustaje, pada i ustaje…nikad ne staje.
Od moje bake sestra nikad nije imala decu. To meni dođe kao moja baka, samo ne prava, ne prva. Kad su ostali u porodici govorili o njoj uvek su nekako čudno ustuknuli kada bi trebalo da pomenu da ona nema dece. I uvek bi se ona pominjala, nikad se ne bi pominjao njen muž. Uvek bi se govorilo ona nema dece.
Prvo sam odgovarala da nisam spremna, da je to stvar koja se planira, i onda bi me dočekala lavina komentara da se ne živi tako život, da baš kad budem htela tada možda neću moći..da je sada pravo vreme i da nemamo vremena.
Mnogo saveta prime ljudi od raznih ljudi, ali samo neki ostanu urezani za ceo život. Jedan takav koji se meni urezao dobila sam od profesorke srpskog jezika u srednjoj školi, rekla je: “Decu imaj onda kad ti samo ona fale”.
Da li si mi TI odredio neki poseban put koji ja sada ne vidim, koji ne mogu da dokučim i koji moram da pratim? Koji sada ne razumem? Sigurno da jeste, ali koliko snage treba da čovek, žena, izdrži sve ovo? Da li je imam? Da li je mi imamo? Da li ću pasti negde, saplesti se i možda nikad više ne ustati, ili ću nastaviti sve ovo? Kakav je Njegov plan?
Zver nema pravi oblik, to je zver, jednostavno izaziva strah i za svakog je drugačija. Čuči i čeka, vreba sa svih strana. Strašna je i moćna. Takva je i moja neplodnost. Odvratna, velika i mučna.
Ponekad sedim uveče sama i razmišljam gde sam pogrešila? Gde sada grešim? Što više želim, to zver više ne da. Suza se skotrlja niz obraz i zver umiri, tiho i polako. Moja neplodnost je moja zver, moj unutrašnji glas koji viče, ne da mi mira..
