Autorka: Sandra Jovanović „A kad ćete vi? Šta čekate?“ To pitanje nikada ne dolazi kao pitanje. Dolazi kao osuda. Kao podsetnik. Kao mali ubod tačno tamo gde najviše boli. Prvi put sam ga čula na jednoj porodičnoj proslavi. Nasmejala sam se. Onako kako žene nauče da se smeju kad ne žele da objašnjavaju. Rekla sam: „Biće…“ i skrenula pogled. Drugi put sam već bila spremnija. Treći put sam već počela da izbegavam okupljanja. A onda je počelo da me prati svuda. U liftu, na poslu, na kafi, u porukama koje počinju sa „ne želim da budem dosadna, ali…“. Kao da moje telo pripada svima. Kao da moj život ima rok trajanja koji drugi prate pažljivije nego ja. Niko ne vidi ono što se dešava iza zatvorenih vrata. Ne vide kalendare ispunjene terminima. Ne vide hormone koji menjaju moje telo i moje raspoloženje. Ne vide injekcije koje sam naučila sama sebi da dajem. Ne vide koliko puta sam ležala u tišini i mraku i brojala dane, nade, razočaranja. Ne vide koliko sam puta već pokušala. Za njih je to jednostavno pitanje. Za mene – to je svaki neuspeh koji sam prećutala. „A šta čekate?“ Čekam da test bude pozitivan. Čekam da
Nemam dete.
I dobro sam.
Svoja sam. Danas je Simka simbol snage.
Primer ne inata, ne grubosti, već nežne odlučnosti da nikome ne duguje objašnjenje za svoje postojanje.
Zovem se… zapravo, nije ni važno kako se zovem. Ako čitaš ovo, možda ćeš u mojoj priči pronaći deo sebe, otkriti nešto novo, preispitati sebe i svoje dileme, baš kao što sam i ja radila. Godinama sam pokušavala da postanem majka. Moj muž i ja smo prošli sve što smo mogli. Preglede, hormone, injekcije koje sam davala sama sebi, aspiracije, transfere… svaki put sam verovala da je to „taj put“. Svaki put sam zamišljala kako ću mu reći da sam trudna. Svaki put sam u glavi već birala ime. Najpre je njegova dijagnoza “lošeg spermograma” kupila kartu za VTO, ali su godine prolazile i nosile i moje ćelije, nisam to znala, nisam na to računala. Dok smo se borili s njegovim spermogramom, dani su pojeli moje dobre ćelije. A onda bi došao trenutak istine. I opet – ništa. Sećam se kako sam počela da merim vreme drugačije. Ne po mesecima, već po neuspelim pokušajima. Ne po godinama, već po razočaranjima. Moj muž je bio uz mene kroz sve. Držao me za ruku kad nisam mogla da ustanem iz kreveta. Govorio mi: „Još jednom. Možemo mi to.“ I želela sam da verujem. Zbog njega. Zbog nas. Ali negde duboko, počela sam
Hiljadu. Na papiru, to je samo broj. Lep, okrugao, impresivan.
Ali za mene, to nikada nije bila statistika. To je hiljadu različitih puteva, hiljadu borbi koje su često počinjale u tišini, daleko od očiju drugih. Hiljadu puta kada je neko morao da pronađe snagu tamo gde je mislio da je više nema. Hiljadu različitih priča, različitih boli koje su vodile ka bebama, ka životu… samo to tada nisu znale. Nisam znala ni ja, ali sam verovala u njih kao u sebe.
Neki su mi pričali “da samo verujem”, neki drugi “da se opustim”, a ja sam samo želela bebu u svojim rukama i nisam mogla da se opustim. Oko mene su šetale trudnice, samo trudnice, na sve strane sam ih viđala: na ulici, u liftu, u parku, u ordinacijama…
Kad tišina boli više od reči? Koji je to trenutak kada tišina postaje jača i glasnija i bolnija od bilo koje reči? Sećam se trenutka kada smo prvi put počeli da pričamo o bebi. Bilo je to bez straha, bez planova, gotovo spontano – kao nešto što se podrazumeva u životu dvoje ljudi koji žele porodicu. Govorili smo: „Kad se desi, desiće se.“ Verovali smo da će to doći prirodno, lako, gotovo neprimetno, Da ćemo jednog dana videti dve crtice i radovati se. Ali meseci su prolazili. U početku niko ne obraća mnogo pažnje. Svaki novi ciklus donosio nam je novu nadu. „Možda baš sada.“ Kupuješ test, gledaš u njega, tražiš drugu liniju i pokušavaš da ne razmišljaš previše. A onda, polako, počinješ da shvataš da nešto nije onako kako si zamišljala i kako si mislila. Tada počinju pregledi. Analize. Čekanja u hodnicima klinika. Razgovori sa lekarima koji pokušavaju da objasne ono što ni sami ne mogu uvek sa sigurnošću da predvide. I počinje novi način računanja vremena. Više ne planiraš mesece po godišnjim dobima, putovanjima ili praznicima. Planiraš ih po ciklusima, po terapijama, po terminima za ultrazvuk. Neplodnost je neobična borba. Ona se ne vidi spolja. Nema gipsa, nema
Da li si mi TI odredio neki poseban put koji ja sada ne vidim, koji ne mogu da dokučim i koji moram da pratim? Koji sada ne razumem? Sigurno da jeste, ali koliko snage treba da čovek, žena, izdrži sve ovo? Da li je imam? Da li je mi imamo? Da li ću pasti negde, saplesti se i možda nikad više ne ustati, ili ću nastaviti sve ovo? Kakav je Njegov plan?
(Žena kao dežurni krivac za bezdetništvo; „Кoreni“ D. Ćosića i naš vek) Srbija, 19. vek „Simka da me ne čeka u kući!….Isteraće Simku… Nerotkinja nema dušu.” Simka Đorđa Кatića „bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. Bila je hajduk“. I otresita i mazna. Data je i udata u Кatiće. Dala je za ćar majka joj Milunka, oženio je za svoju gazdinsku kuću – patrijarhalni poglavica Aćim Кatić. Simka nije birala. Jedra i naočita, svom neuglednom čoveku Đorđu Кatiću je bila dobra žena, pokorna i uslužna. U domazluku, za trpezom i u postelji. „Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja… Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?“ Sluti okolina, oseća i Đorđe da je do njega: „Osušio se jalovak“, „Od Đorđa Кatića nemaš šta da uzmeš, jalov je kao crni jasen“. Mučen željom za potomkom, da oca umilostivi, da nasledstvo dobije, da se kao muškarac potvrdi, jer je vazda držan za mekušastijeg od brata, Đorđe je bludničio sa raznim ženama na svojim pijanim i trgovačkim putevima. Ni usputne lake žene nisu zanele to katićevsko seme. Simka je jednako radna i odana. ,,Petnaesta godina tako. Al` od srca porod ne imala… Đorđu
Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – ne znam. Odgovor nemam. Blago su. Život su. Kratko je i jasno.
Nisam stigla ništa da kažem. Sve to je izustila u dahu i nestala, slatka moja! Nisam stigla da joj objasnim da smo bili već 5 puta na vantelesnoj oplodnji, da nemam jajovode, da prirodno ne mogu da ostanem trudna. Nisam izustila da sam umorna od raznih preporuka, čajeva, doktora, da sam bila i na donaciji jajnih ćelija, da nemam više ni snage ni finansija. Nisam stigla. Otišla je. Nisam stigla da joj objasnim da mi čajevi ne mogu pomoći, niti njena doktorka.
Autorka: Sandra Jovanović „A kad ćete vi? Šta čekate?“ To pitanje nikada ne dolazi kao pitanje. Dolazi kao osuda. Kao podsetnik. Kao mali ubod tačno tamo gde najviše boli. Prvi put sam ga čula na jednoj porodičnoj proslavi. Nasmejala sam se. Onako kako žene nauče da se smeju kad ne žele da objašnjavaju. Rekla sam: „Biće…“ i skrenula pogled. Drugi put sam već bila spremnija. Treći put sam već počela da izbegavam okupljanja. A onda je počelo da me prati svuda. U liftu, na poslu, na kafi, u porukama koje počinju sa „ne želim da budem dosadna, ali…“. Kao da moje telo pripada svima. Kao da moj život ima rok trajanja koji drugi prate pažljivije nego ja. Niko ne vidi ono što se dešava iza zatvorenih vrata. Ne vide kalendare ispunjene terminima. Ne vide hormone koji menjaju moje telo i moje raspoloženje. Ne vide injekcije koje sam naučila sama sebi da dajem. Ne vide koliko puta sam ležala u tišini i mraku i brojala dane, nade, razočaranja. Ne vide koliko sam puta već pokušala. Za njih je to jednostavno pitanje. Za mene – to je svaki neuspeh koji sam prećutala. „A šta čekate?“ Čekam da test bude pozitivan. Čekam da
Nemam dete.
I dobro sam.
Svoja sam. Danas je Simka simbol snage.
Primer ne inata, ne grubosti, već nežne odlučnosti da nikome ne duguje objašnjenje za svoje postojanje.
Zovem se… zapravo, nije ni važno kako se zovem. Ako čitaš ovo, možda ćeš u mojoj priči pronaći deo sebe, otkriti nešto novo, preispitati sebe i svoje dileme, baš kao što sam i ja radila. Godinama sam pokušavala da postanem majka. Moj muž i ja smo prošli sve što smo mogli. Preglede, hormone, injekcije koje sam davala sama sebi, aspiracije, transfere… svaki put sam verovala da je to „taj put“. Svaki put sam zamišljala kako ću mu reći da sam trudna. Svaki put sam u glavi već birala ime. Najpre je njegova dijagnoza “lošeg spermograma” kupila kartu za VTO, ali su godine prolazile i nosile i moje ćelije, nisam to znala, nisam na to računala. Dok smo se borili s njegovim spermogramom, dani su pojeli moje dobre ćelije. A onda bi došao trenutak istine. I opet – ništa. Sećam se kako sam počela da merim vreme drugačije. Ne po mesecima, već po neuspelim pokušajima. Ne po godinama, već po razočaranjima. Moj muž je bio uz mene kroz sve. Držao me za ruku kad nisam mogla da ustanem iz kreveta. Govorio mi: „Još jednom. Možemo mi to.“ I želela sam da verujem. Zbog njega. Zbog nas. Ali negde duboko, počela sam
Hiljadu. Na papiru, to je samo broj. Lep, okrugao, impresivan.
Ali za mene, to nikada nije bila statistika. To je hiljadu različitih puteva, hiljadu borbi koje su često počinjale u tišini, daleko od očiju drugih. Hiljadu puta kada je neko morao da pronađe snagu tamo gde je mislio da je više nema. Hiljadu različitih priča, različitih boli koje su vodile ka bebama, ka životu… samo to tada nisu znale. Nisam znala ni ja, ali sam verovala u njih kao u sebe.
Neki su mi pričali “da samo verujem”, neki drugi “da se opustim”, a ja sam samo želela bebu u svojim rukama i nisam mogla da se opustim. Oko mene su šetale trudnice, samo trudnice, na sve strane sam ih viđala: na ulici, u liftu, u parku, u ordinacijama…
Kad tišina boli više od reči? Koji je to trenutak kada tišina postaje jača i glasnija i bolnija od bilo koje reči? Sećam se trenutka kada smo prvi put počeli da pričamo o bebi. Bilo je to bez straha, bez planova, gotovo spontano – kao nešto što se podrazumeva u životu dvoje ljudi koji žele porodicu. Govorili smo: „Kad se desi, desiće se.“ Verovali smo da će to doći prirodno, lako, gotovo neprimetno, Da ćemo jednog dana videti dve crtice i radovati se. Ali meseci su prolazili. U početku niko ne obraća mnogo pažnje. Svaki novi ciklus donosio nam je novu nadu. „Možda baš sada.“ Kupuješ test, gledaš u njega, tražiš drugu liniju i pokušavaš da ne razmišljaš previše. A onda, polako, počinješ da shvataš da nešto nije onako kako si zamišljala i kako si mislila. Tada počinju pregledi. Analize. Čekanja u hodnicima klinika. Razgovori sa lekarima koji pokušavaju da objasne ono što ni sami ne mogu uvek sa sigurnošću da predvide. I počinje novi način računanja vremena. Više ne planiraš mesece po godišnjim dobima, putovanjima ili praznicima. Planiraš ih po ciklusima, po terapijama, po terminima za ultrazvuk. Neplodnost je neobična borba. Ona se ne vidi spolja. Nema gipsa, nema
Da li si mi TI odredio neki poseban put koji ja sada ne vidim, koji ne mogu da dokučim i koji moram da pratim? Koji sada ne razumem? Sigurno da jeste, ali koliko snage treba da čovek, žena, izdrži sve ovo? Da li je imam? Da li je mi imamo? Da li ću pasti negde, saplesti se i možda nikad više ne ustati, ili ću nastaviti sve ovo? Kakav je Njegov plan?
(Žena kao dežurni krivac za bezdetništvo; „Кoreni“ D. Ćosića i naš vek) Srbija, 19. vek „Simka da me ne čeka u kući!….Isteraće Simku… Nerotkinja nema dušu.” Simka Đorđa Кatića „bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. Bila je hajduk“. I otresita i mazna. Data je i udata u Кatiće. Dala je za ćar majka joj Milunka, oženio je za svoju gazdinsku kuću – patrijarhalni poglavica Aćim Кatić. Simka nije birala. Jedra i naočita, svom neuglednom čoveku Đorđu Кatiću je bila dobra žena, pokorna i uslužna. U domazluku, za trpezom i u postelji. „Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja… Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?“ Sluti okolina, oseća i Đorđe da je do njega: „Osušio se jalovak“, „Od Đorđa Кatića nemaš šta da uzmeš, jalov je kao crni jasen“. Mučen željom za potomkom, da oca umilostivi, da nasledstvo dobije, da se kao muškarac potvrdi, jer je vazda držan za mekušastijeg od brata, Đorđe je bludničio sa raznim ženama na svojim pijanim i trgovačkim putevima. Ni usputne lake žene nisu zanele to katićevsko seme. Simka je jednako radna i odana. ,,Petnaesta godina tako. Al` od srca porod ne imala… Đorđu
Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – ne znam. Odgovor nemam. Blago su. Život su. Kratko je i jasno.
Nisam stigla ništa da kažem. Sve to je izustila u dahu i nestala, slatka moja! Nisam stigla da joj objasnim da smo bili već 5 puta na vantelesnoj oplodnji, da nemam jajovode, da prirodno ne mogu da ostanem trudna. Nisam izustila da sam umorna od raznih preporuka, čajeva, doktora, da sam bila i na donaciji jajnih ćelija, da nemam više ni snage ni finansija. Nisam stigla. Otišla je. Nisam stigla da joj objasnim da mi čajevi ne mogu pomoći, niti njena doktorka.