Nemam dete.
I dobro sam.
Svoja sam.
Danas je Simka simbol snage.
Primer ne inata, ne grubosti, već nežne odlučnosti da nikome ne duguje objašnjenje za svoje postojanje.
U romanu „Koreni“ Dobrice Ćosića, Simka je jedno od onih lica koje možda ne govori najviše, ali u čijoj tišini odjekuje bol čitave jedne epohe. Kao žena Vukašina Katića, ona je oličenje požrtvovanosti, smirenosti i patnje – zatvorena u okvirima očekivanja tradicionalne srpske porodice krajem 19. i početkom 20. veka.
Najveći „greh“ koji Simka nosi – ili koji joj društvo pripisuje – jeste to što nije rodila dete.
Tada se žena merila kroz ulogu majke. Ako nije mogla da donese naslednika, bila je manje vredna – kao da joj je oduzeto pravo na dostojanstvo i svrhu.
Simka taj teret društvenog očekivanja nosi bez glasa pobune, ali sa dubokom unutrašnjom tugom. Njeno stradanje nije dramatično, već tiho, svakodnevno – i upravo zato deluje snažnije. Ona je žena koja polako vene, pokušavajući da bude „dobra žena“, iako zna da njen muž žudi za naslednikom, čak i drugom ženom.
Njena sudbina nije pojedinačna, već simbolična. Simka je arhetipski lik žene čiji je identitet sveden na plodnost, a vrednost izmerena mogućnošću da bude majka.
Ali Simka je danas ovde. Samo više nije prepuštena tišini i osudi.
Žene koje se suočavaju sa neplodnošću više nisu nevidljive, niti same. U savremenom društvu, roditeljstvo više nije jedini put koji definiše ženu. Neplodnost više nije sramota, ni tabu. O tome se govori – naglas, javno, hrabro.
Simka danas ima svoje mesto. Ne nosi krivicu, jer sada znamo: nemati dete nije poraz, niti gubitak vrednosti. Postoje resursi: medicinska podrška, psihološko savetovanje, partnerska terapija, mogućnosti vantelesne oplodnje. Ali još važnije – postoji kultura osnaživanja žena da govore o tome, da traže pomoć i da se izbore za svoje emocionalno zdravlje.
Simka živi u svakoj ženi koja je nekad čula: „Kad ćete vi?“ ili „Vreme ti je.“
Ali više nije prepuštena tišini i osudi.
Ne sedi zatvorena u sobi ispunjenoj stidom – sedi za stolom sa ženama koje je razumeju.
Žene koje se suočavaju sa neplodnošću nisu nevidljive.
Roditeljstvo nije jedini put koji definiše ženu.
Neplodnost nije sramota, ni tabu.
O tome se govori – naglas, javno, hrabro.
Simka ne nosi krivicu, jer sada zna:
Nemati dete nije poraz. Nije slabost. Nije kraj.
Ima pristup informacijama. Ima stručnu podršku – lekare, psihologe, terapeute. Ima zajednicu – grupe, forume, podršku na Instagramu. Ima glas i koristi ga.
Zna da ima pravo da pita. Da sumnja. Da odlučuje.
I zna da ne mora da se pravda.
Govori svom partneru: „Ovo prolazimo zajedno, ili nikako.“
Zna da je to hrabrost – ne zahtev, ne ucena, već istina.
Ne živi u kući punoj tišine i osuđujućih pogleda – živi u svetu koji uči da sluša, razume i podržava.
Simka ima svoj glas.
Svoja osećanja.
Svoj put.
Pije jutarnju kafu i čita priče žena koje dele iskustva s neplodnošću.
Piše svoju.
Pronalazi sebe u rečenici:
„Zovem se Simka. Nemam dete. I dobro sam. Svoja sam.“
Ne traži dozvolu da bude srećna.
Ne pristaje na mrvice.
Ne mora da ima dete da bi bila cela – već jeste cela.
Nosila je bol sama, ali ga više ne skriva.
Govori o njemu.
Ne nosi ga kao teret, već kao deo sebe – jer zna: preživeti nije slabost. To je snaga.
Ne skriva se.
Ne ćuti.
Ne trpi pitanja bez duše.
Možda nije majka.
A možda jeste – na svoj način.
Možda stvara iako ne rađa – i to je dovoljno.
Ne mora da se uklopi.
Ne mora da objasni.
Simka nosi krunu – ne zato što joj je bilo lako, već zato što je izabrala sebe.
Svoj život, svoje telo, svoje misli.
Hoda visoko podignute glave.
Simka danas sija.
Danas je oslonac drugim ženama.
Piše poruke:
„Nisi sama. Nisi kriva. Nisi manje žena. I nisi dužna da ćutiš.“
Ona jeste primer. Jeste snaga. Jeste glas.
Ne traži aplauz, ali ga dobija jer je ostala svoja, čak i kad je sve govorilo da mora da se promeni.
Simka je danas žena koja zna:
„Možda nemam ono što sam mislila da će me definisati, ali imam sebe. I to je najviše što mogu imati.“
Jer žene poput nje menjaju svet – tiho, hrabro, nepokolebljivo.
Autorka: Biljana Todorović
