Posle više godina lutanja po lekarima u domovima zdravlja, stajala sam i držala papir sa tri slova: moj AMH hormon koji je pokazivao decimale, neki minimalan broj. Znala sam sada vrlo dobro šta to znači. Stajala sma nemo sa papirom u rukama i saznanjem u glavi, sa rečenicom koja je brujala: Vi nećete nikada biti mama!
U tom trenutku imala sam 44 godine i tri meseca. Sećam se reči doktorke koja me je ošamutila svojom rečenicom. Nisam znala gde je izlaz iz ordinacije ni gde su vrata, a kada sam htela da izustim rečenicu da sam ja već godinama u raznim ordinacijama i da radim razne analize, pretrage, hormone… shvatila sam da nema smisla. Zaista nema smisla pričati joj. Šta bi to promenilo sada?
Neki su mi pričali “da samo verujem“, neki drugi “da se opustim“, a ja sam samo želela bebu u svojim rukama i nisam mogla da se opustim. Oko mene su šetale trudnice, samo trudnice, na sve strane sam ih viđala: na ulici, u liftu, u parku, u ordinacijama…Nosile su svoje velike stomake i čekale ono najlepše dok su meni upravo izgovorili ono najgore. I nisam mogla da verujem tek tako, niti da se samo opustim.
Stajala sam tada s papirom u rukama i bez nade, nema! Moje nade su nestale i potonule! Nije lako primiti tu vest, prođe vas neka jeza, nešto hladno krene kroz vene, a znaš da nije zima…Uplašiš se tog osećaja i ceo život izbije pred oči. Nekako onako brzo.
Muž koji je stajao pored mene u tom trenutku, zaćutao je. Nije progovarao ni posle tog kobnog razgovora, samo je u jednom trenutku prošaptao: ma dobro, važno da smo mi živi i zdravi i da smo zajedno…ali glas mu je bio drhtav, nekako tužan. Znala sam šta oseća i šta misli, ali nisam smela da pitam jer sam se plašila njegove reakcije, njegovih emocija, njegove izgubljene nade. To je trenutak kad stvarno pomisliš da treba da odeš, da treba da sakupiš svoje stvari i sve svoje papire u jedan veliki kofer i jednostavno odeš. Oslobodiš ga sebe i svog AMH hormona, pustiš…samo pustiš da odleti i pronađe neku mlađu sa zategnutijom kožom i boljim AMH rezultatom. Neku koja ima sjajniji put, jednostavniji…
Izdržala sam. Prvi put u životu sam ćutala i nisam imala šta da kažem. Ostala sam sama sa svojim mislima koje su navirale i navirale. A rečenica je brujala u mom mozgu: Nikada nećeš biti mama! Nikada nećeš biti mama!
Želela sam da odustanem i da prestanem da mučim i sebe i njega, da zaustavimo ovo uzaludno nadanje i ovu uzaludnu borbu ali nisam mogla. Priznajem vama sada, želela sam ali nisam mogla. Kao kockar koji je navučen na rulet opet sam zaigrala partiju, bacila kockice. Straha više nije bilo, nisam imala šta da izgubim jer je sve već bilo izgubljeno. Zakoračila sam u svet donacije jajnih ćelija i rešila da budem mama!
Krenula sam putem koji najpre nikко nisam želela ali je bio jedini.
Godinu dana i četiri meseca kasnije držala sam svog Bogdana u rukama, plakao je jako. Toliko jako da nisam mogla da čujem svoje misli. Radovalo me je to. Rodio se sa 2 kg i 380 gr, bio je najmanja beba ali najveća sreća! Rođen je ranije, ali je preživeo sve, borio se kao mali lav jer je znao koliko mi je važan, koliko mora da opstane i ostane uz mene.
Želela sam da vam sve ovo napišem i kažem, jer želim da znate: IVF nije lak put, to je teška staza za one koji nikad nisu trčali, ta staza je uglavnom brdovita, retko kada trčite nizbrdo pa vas sila gravitacije jednostavno vuče na dole. Uglavnom je ta trka teška, ali se preživi i taman kad pomisliš da je sve izgubljeno, da je došao kraj, dese se neka čuda. Nekad je čudo sama odluka da se nešto promeni. Sada mi je drago što mi je doktorka rekla da neću biti mama nikada, jer da to nije uradila u meni se ne bi rodio onaj mali inat niti želja da napravim ovaj veliki korak
Bogdan sada leži pored mene dok vam sve ovo pišem i zna i on, a znam i ja, da njega ne bi bilo da se nisam razbila na komade, a sada znate i vi.
Bićeš mama! Samo nemoj da staješ, nemoj da stojiš, jednostavno hodaj dalje, idi više, traži više jer možeš i moraš. Zbog Bogdana, tvog Bogdana, koji te čeka negde i zna kad je njegov red!
Mi možemo da vam pomognemo na vašem putu do bebe. Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 . Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
