Odmalena sam volela decu, da radim u vrtiću, da pevam dečje pesmice, a posebno pesmu: „Moja mama divno priča svake noći…”. Ta pesma mi je uvek budila posebnu radost, izazivala osmeh preko celog lica i pozitivna osećanja.
Divila sam se skladnom braku mojih roditelja. Bila sam dobro i poslušno dete, baš kao i moja sestra. Išle smo na folklor, posetile mnoge zemlje, a leta smo provodile sa bakom na selu, u igri sa drugarima, sestrama, braćom, takmičenjima na sportskim turnirima, divnim druženjima pored reke uz gitaru. Tada smo stekle prijatelje za ceo život, a tada su krenule i neke prve simpatije. Bio je to pravi mali raj u detinjstvu i mladosti.
Da, živela sam jedno divno i bezbrižno detinjstvo koje je iznenada prekinuto gubitkom moje mame, osećajem velikog bola i zabrinutosti za sve drage ljude oko mene, posebno tatu i sestru. Gubitak majke je bila ogromna stvar za celu moju porodicu. Promenilo me je to. Tako veliki udarac.
Godine su prolazile, okrenula sam se poslu, prijateljima, a dobila sam i preslatku sestričinu. Život je u tom trenutku dobio neke nove boje. Čekala sam jednu divnu dušu koja će prepoznati moju i koja će mene izabrati. Dovoljan je bio pogled i znala sam da je to On. Čak smo nekako ličili, kao blizanci, a bili smo i vršnjaci. Nakon par godina zabavljanja, u ranim tridesetim, dotakli smo se pitanja dece. Tada prvi put nailazim na strah i bojazan, na rečenicu da ne želi dete pre 40. godine i da „mora prvo da stvori nešto”. Ta rečenica i taj stav bili su za mene nešto što će prodrmati moj i njegov svet. Inicirala sam prekid veze. Uplašila se njegove ideje i njegovog plana.
Šest meseci kasnije doktori su mi dijagnostifikovali benigni tumor na mozgu. Život je tako veliko nepredvidivo čudo. Morala sam na neurohiruršku operaciju. To me je iznenadilo, šokiralo i uplašilo. Strah, patnja i bol. Neizvesnost.
Po prirodi sam blaga i pozitivna osoba, saosećajna, uvek oslonac drugima, ali u periodima kada se desi da padnem, isključivo uz porodicu i prijatelje koji me inspirišu i motivišu, dobijem poseban vetar u leđa i prebrodim brodolom. Pomaže mi mnogo i jaka vera, a pozitivne afirmacije i osmeh su nešto bez čega ne bih mogla. Taj težak period je sada deset godina iza mene. Samo je važno da dišete i verujete da će sve biti dobro. Upamtite to.
Sada sam udata za njega. Baš za Njega koga sam se uplašila. Mnogo je teško podneo taj moj period proveden u bolnici i to nas je nekako ponovo povezalo, zbližilo. Moj heroj koji je uvek uz mene. Živeli smo i nekoliko godina van zemlje, a za sve ovo vreme prošli smo more pregleda, hormonskih terapija, inseminacija, čekanja na konačno odobrenje neurohirurga za ulazak u VTO proces, šest vantelesnih procedura i more negativnih beta. Prošli smo i stalno praćenje mog zdravstvenog stanja i rizik od ponovnog vraćanja tumora, preglede endokrinologa, imunologa, hematologa… Iza nas su i svi oni ružni komentari različitih ometača u našim životima: „Šta si čekala do sada? Moja ćerka ima već troje dece! Ti si karijerista. Kasno je sada, stara ti je jajna ćelija! Ko zna zašto je to dobro…“.
A ja? Ja se i danas osećam kao ono maleno vedro dete i verujem u magiju života i nove godine, neke nove početke, pobede, neke nove tehnologije, doktore sa širinom, individualnim pristupom, ljude okrenute vedrim stranama života, lekare okrenute budućnosti, a ne ograničenjima u vidu godina. Uvek uz nadu da neka bebica čeka baš nas i da taj pravi trenutak još nije stigao, ali će stići. Tada ćemo se svi zagrliti baš jako. Samo dišem i čekam da stigne.
Autorka poznata redakciji
Ovaj tekst publikovan je u Magazinu Plodnost br.2. Za sva pitanja i nedoumice, molimo Vas da nas kontaktirate putem mejla office@ivfcentar.rs ili putem besplatnog telefona 0800 707 077. Nije dozvoljeno kopiranje tekstova bez navođenja izvora.
