Zver nema pravi oblik, to je zver, jednostavno izaziva strah i za svakog je drugačija. Zamišljamo je kao u bajkama, strašnu i moćnu. Čuči i čeka, vreba sa svih strana. Velika je i nepredvidiva. Takva je i moja neplodnost. Odvratna, velika i mučna. Nepredvidiva.
Mislila sam da mene neće nikad ovako nešto, da je nemoguće i da su tamo negde iza svih kulisa ti ljudi koji “ne mogu da imaju decu“. Oni su negde skriveni od svih pogleda i pitanja, usamljeni i retki. Ne dešava se tako često, mislila bih u sebi. Kažu na TV-u svaki šesti par. Pih, ko im radi te statistike, ma nema šanse…Ali, desilo se i meni.
Gledam u ženu koja drži svoju bebu u parku. Nemo je gledam i pitam se u sebi: da li je svesna šta ima i zna li to da ceni? Da li zna koliko suza može da isteče iz jedne žene koja sedi pored nje i želi baš to što ona ima? Da li zna koliko je važno i lepo imati to malo čudo u rukama i da li zna koliko žena na svetu sada plače jer nema baš to što ona ima? Uplašim se tih zverskih misli i pomislim koliko sam samo loš čovek postala kad, eto, merim sreću s drugima, zavidim im na zamotuljku koji imaju i neznajući kroz kakav život su prošli ili prolaze.. Ali zavidim, merim…upoređujem, kao najgora ljudska zver. Znam da imaju baš ono što ja nemam a tako želim, i boli me..Istinski me boli, osećam bol u grudima i zbog svojih zverinjih misli. Taj zver u meni se pojavi s vremena na vreme, obuzme me celu i osetim kako mi prilazi sa svih strana. Teško je boristi se s njom, jer je velika i nezgrapna, a nepredvidiva….i nikad ne znaš gde te čeka i zašto te čeka. Da li je iza ugla laboratorije u kojoj vadim krv za analizu, ali je možda iza vrata ginekološke ordinacije iz koje izlazim? Ponekad progovara i iz lekara koje viđam. Čini mi se da samo čujem zverinji glas iz njih, oni pomiču usta i landaraju se njihovi beli mantili, ali zver se krije u njima, strašna i nepredvidiva. I tamo je.
Ponekad sedim uveče sama i razmišljam gde sam pogrešila? Gde sada grešim? Što više želim, to zver više ne da. Suza se skotrlja niz obraz i zver umiri, tiho i polako. Moja neplodnost je moja zver, moj unutrašnji glas koji viče, ne da mi mira…Satire me tuga koju osećam jer nemam osmeh koji želim, plač za kojim sanjam. Prolazim kao nema lutka kroz procese lečenja, kao telo koje se kotrlja kroz život, srećem lica i ljude koji govore da će biti u redu i kad znam da neće, a ne znaju ni oni da hoće, već samo tako govore…da me uteše. A ne shvataju da zver u meni sve vidi i oseća.
Otupela sam na osmehe, na graju dece ispred zgrade, otupela na ljubav koju želim da pružim dok nemam kome. Prazna hodam ulicom i čini mi se da moj korak nije dubok, već hodam po površini zemlje, ne lebdim, već ne osećam život. Ne primam sunce, ne dišem vazduh, ja živim neplodnost koja prožima baš sve u mom životu, čak i moj korak. Nosim zver u sebi koja se ne smiruje.
Posmatram prijateljicu koja dugo priča o svim nedaćama koje joj donosi roditeljstvo, o svim izazovima sa kojima se suočava i sigurna sam da joj nije lako, ali ne mogu, prosto ne mogu da izustim tu utešnu reč koju očekuje, jer ja nemam to što ona ima…Nemam tu brigu koju ona ima, ali imam moju zver koja mi ne da da govorim baš ono što oni žele da čuju. Ne mogu nikako da dokučim to što ona govori, jer moje ruke su prazne a moja usta ne govore o bebi koja ima grčeve. Moja usta ne izgovaraju ništa o trudnoći, o dojenju, o grčevima…Moje misli samo zamišljaju kako će to biti, jednog dana…ako ikada bude. I to “ako ikad bude” me razjeda i plaši. Da plaši me ta samoća koju moram da nosim i koju ću mođda nositi zauvek. Jer ne znam da li će zver otići ikada.
Kažu mi da budem uporna, da ne odustajem, da se nadam, da se molim, da verujem, da želim…a ja samo želim da zagrlim to malo biće i pružim ljubav, želim da se otarasim zveri koja čuči u meni i vreba, koja me izmenila i koja mi je promenila ukus vode. Voda više nema isti ukus, sunce nema isti sjaj..zver je promenila sve. Korak po korak, onako lukavo kako samo zver ume uselila se u moj svet, u moj život, legla pored mene u krevet, ušla u moj posao, u moj računar, u moje misli, u trenutak kada se kupam, kad vodim ljubav s njim, kad sam na proslavama, kad čitam, kad dišem…Tu je, ponekad ćuti i mirno gleda, ali je tu. Osećam je..Kao mali crv koji je vremenom rastao i postao zver sa hiljadu glava u dimenzijama dinosaurusa…Stoji i diše mi uz vrat, osećam vreo dah neplodnosti koja mi ne da da budem ono što sam bila. Mora da ode, mora da me ostavi na miru, mora da mi da da okusim vodu koja ima pravi ukus. Mora da mi dozvoli da prodišem.
Moja neplodnost potpisuje svaki list mog života iako se ja branim i batrgam, ona ide za mnom, čak iako ja idem dva koraka unapred ona me sustigne, postavlja mi pitanja i unosi tugu.
Strah koji osećam kada je vidim me ponekad zaledi, jer stalno iz te zveri izlazi pitanje: Kada ću ja i da li ću ja?
Odgovora nema, i lažu kad kažu, hoćeš! Ne znaju, nisu sigurni, ne mogu da budu sigurni, jer niko ne zna, pa ni ja. A želim, tako silno želim da osetim život u sebi i podarim život. Želim da me pred spavanje miluju ručice moje bebe i želim da sve ovo što pre bude ružna zverska prošlost.
Mi možemo da vam pomognemo na vašem putu do bebe. Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
