VTO PRIČA
Ima nečeg spektakularnog u velikoj nadi koja ne da da se zaustaviš i staneš, jer kako ljudi kažu – nada zaista poslednja umire.
Moja Nada je bila svakog dana u meni i, bez obzira na sve nedaće koje smo prošli, moja Nada me nosila i vodila iz dana u dan. Nisam joj dala da ode, da odleprša, da nestane ma koliko bilo teško, a bilo je teško. Znate već, mnogo teško.
Želim da vam moju veliku bol ispričam u kratkim rečenicama i da ne pišem previše, da se ne prisećam, da ne evociram uspomene i bol, jer me svaka reč mnogo boli, kao da grebe po srcu, rovi po starim ranama.
Prisećanje mi je teško, ali me je pisanje oslobodilo i zato vam pišem, da vam kažem da razumem, ali da morate vašu Nadu nositi u srcu u svakom trenutku, zamišljati je i ne odustajati od Nje, jer ona sve vidi, sve zna i sve pamti.
U poslednjih šest godina uradili smo nekoliko procesa vantelesne oplodnje. Teško mi je bilo da prihvatim da mi moramo da prolazimo kroz to, nekako sam oduvek sanjala da će se slučajno desiti trudnoća, da ću s pozitivnim testom u rukama obradovati muža.
Smišljala sam načine kako bi to moglo izgledati. Maštala o trudnoći i prvim mučninama. Zamišljala njega kako mu iznenada pokazujem pozitivan test. Nije se desilo, ali nada nije nestajala. Govorila sam sebi – ona je tu, pored mene svakog dana i znam da će doći.
Iza nas jesu procesi vantelesne oplodnje, jedan spontani pobačaj, četiri negativne bete, ko zna koliko negativnih testova na trudnoću, tri inseminacije, nekoliko usputnih intervencija, laparoskopija, histeroskopija, mnogo čajeva i jedna apoteka lekova koju smo popili.
Ne lažem! Iza nas je mnogo pitanja, mnogo sumnje, ponekad malo reči i mnogo bola. Ponekad smo ćutali, a ponekad se i svađali. Ali je u meni ona živela zauvek, i često mi poručivala da je čekam, da će ona doći, baš kada je njeno vreme, baš kada ona misli da je pravi trenutak.
Da, uvek sam znala da me tamo negde iza ugla čeka moja beba i činilo se da samo treba da stigne njeno vreme. Znala sam da će kad-tad doći – ona! Osećala sam je.
Uveče bi pred spavanje razgovarala s njom i govorila joj tiho: „Kada stižeš? Mi smo strpljivi, samo nemoj mnogo da odugovlačiš, mama nema još puno snage. Mama je slomljena opet.”
Zamišljala sam je svake noći – debeljuškastu i plačljivu, sa krupnim očima i punim ustima, sa kosom koja je spoj boja moje i njegove, sa osmehom koji imam ja.
Zamišljala sam joj pokrete ruku, prvi korak i prvi zubić. Čula sam joj plač u snovima i razumela da li je sada gladna ili treba da joj promenim pelenu, iako još uvek nije bila tu.
U glavi sam sto puta promislila kako ću je vaspitavati, kakav će nam život biti, gde će biti njen krevetac, kakve ćemo tapete staviti u njenu sobu, kako će izgledati kad napravi prvi korak.
U prodavnicama sam gledala stvari za bebu kad god bismo krenuli u novi proces i nekako nisam dala da ode od mene – ta želja ka njoj, ta vera u nju.
I dok su mi drugi pričali da ne valja sve to, da je to baksuz, nisam želela da prihvatim da je moja Nada bilo kakav baksuz. Za mene je ona već bila tu, samo nije još uvek stigla da uđe u moj život.
A znala sam da me gleda svojim krupnim očima i posmatra moje misli, znala sam da oseća svu moju bol, moju snagu i moju ljubav. Znala sam da mi ne da da stanem.
Noću bi mi dolazila u san i tiho plakala. Želela sam da je tešim i grlila je jako, onako kako samo majka može da grli celim srcem svoje dete.
Rasle smo zajedno – ona u mom snu, a ja u svojoj čežnji za njom, u želji da je zaista svijem na grudi i grlim beskrajno jako.
Kad god bih padala, san o njoj bi me vraćao u stvarnost i kao da me je svaki put baš Ona, iako nije bila još uvek tu, vraćala među žive, podizala, davala nadu.
Misao o Njoj nije mi davala da osustanem i stanem. San o njoj bio je bezvremenski. Lebdele smo zajedno znajući da ćemo se kad-tad sresti zaista.
Osećala sam u sebi da će doći moj trenutak, da ne smem da je izneverim i da uvek i zauvek moram biti uz nju.
U snovima smo se mazile, osećala sam njenu mekanu kožu i njen miris. Vukla me je za kosu i nos i igrala se mojim narukvicama i nakitom.
Smejala se ponekad jako, a njena kosa bi me mazila po ramenu. Nisam želela da se budim, želela sam da se večno sanjamo.
Jutarnja tuga bi trajala kratko, iskrao bi se uvek jedan mali osmeh jer sam osećala da me ona bodri, da želi da znam da je tu, da me podseća da je u mom srcu i da nam treba još samo malo vremena i hrabrosti da zaista budemo zajedno.
Osećaj tuge posle svakog negativnog testa davao mi je snagu da nastavim da tragam za našim susretom.
Znala sam da će me pozvati MAMA jednog dana u proleće, da će mi pružiti ruke baš kako je obećala u snu i da će trenutak njenog dolaska na ovaj svet biti čaroban.
Kada smo konačno ugledali trocifren broj na testu, osetila sam da je to sada taj trenutak, da je odlučila i da će sada sve biti u redu.
Da je dosta čekanja. Da ovog puta neće biti kao do sada, da ovo sada nije još jedan neuspeh, već konačno ostvarenje Nje.
Na prvom ultrazvuku mi je mahnula, kao da je rekla: „Mama, evo stigla sam! Tu sam! Ne brini!”
Verovala sam joj!
Celu trudnoću shvatila sam kao najveće povezivanje nje i mene. Ona je tu, u meni, mi smo jedno sada i zauvek ćemo biti jedno.
Konačno je sletela u moj život i sada joj ne dam da igde ode. Nikada. I nije.
Rasla je u meni, ispod mog srca i ja sam svakog dana znala da mi poručuje: „Mama, dočekala si me, sada ću ja brzo doći.”
Poručivala mi je da je dobro, osećala sam da se bližio naš susret – susret moje Nade i mene.
Kada bih samo mogla da rečima opišem sreću koju sam osećala pri svakom njenom javljanju iz stomaka, kao da je želela da mi svaki put poruči:
„Hvala ti, mama, što si izdržala! Da, mama, dolazi naš trenutak. I ništa drugo više nije važno, samo ti i ja. Da, mama, nema više onih strašnih i neizvesnih pregleda, hormona, bockanja, analiza, suplemenata, lekara, pripreme, nema ni suza, ni neuspeha… Tu smo.”
Baš ona je bila ta koju smo čekali. Ona je bila prava. Ona je moj konačan uspeh.
Hvala ti, mala moja, što si me bodrila, što si mi dala konačnu snagu svaki put, što si dolazila do mene i nisi mi dala da prekinem da se borim za tebe.
A bilo je teško i veruj mi, iako nisam želela da ti priznam, ponekad sam se udaljavala od tebe, od Nade. Gubila te iz vida i iz snova.
Ali ti, samo ti si znala kad je pravo vreme, a ja sam čekala, sanjala i maštala.
Hvala ti na snazi, na volji, na želji da budeš baš moja. I baš takva.
Kao iz snova je moja Nada.
Autorka poznata redakciji
