Spontani pobačaj spada u značajne životne događaje žene i sa sobom može da nosi mnogo posledica po mentalno zdravlje. Gubitak trudnoće posle vantelesne oplodnje izaziva još znažnije emocije i donosi mnoge izazove jer žene i parovi koji su prošli IVF postupak prolaze mnogo teži put do ostvarivanja trudnoće: hormonsku stimulaciju, razne analize, aspiraciju, embriotransfer, godine analiza pre samog postupka i mnoge druge izazove. Spektar emocija jeste indivudalan i na njega dosta utiču i okolnosti, lična uverenja i vrednosti, ali i sistem podrške. Psihološki aspekti pobačaja su različiti, pa tako neki od njih mogu biti kratkotrajni i prolazni, a drugi trajni i duboki. Kada se dešava? Spontani pobačaj se najčešće dešava pre 20. nedelje trudnoće. Više od 80% pobačaja se desi u prvih 12 nedelja trudnoće. Pobačaji nakon 20. nedelje su dosta ređi. Medicinski razlozi zbog kojih dolazi do pobačaja su različiti. Samim tim što je trudnoća jako željena i planirana, pobačaj je fizički i psihički teško iskustvo za ženu. Žena koja je prošla IVF proces prirodno se veže za bebu pri dobijanju prve pozitivne bete i emocije su joj izraženije u odnosu na ženu koja je neplanirano ostvarila trudnoću. Neke od reakcija koje su javljaju su: Prva godina nakon gubitka je uvek najteža,
Implantacijsko krvarenje se javlja kao posledica usađivanja embriona u zid materice (endometrijum). Ovo može biti rani znak trudnoće i oko 30% trudnica doživi ovo krvarenje. To nije nešto zbog čega treba brinuti i ako je prisutno i ako nije.
Krvarenje može biti različitog intenziteta, a sam patofiziološki mehanizam ove poljave nije razjašnjen.
Kako iskustva pokazuju ono se podjednako javlja kako kod zatrudnjivanja prirodnim putem, tako i kod žena koje su zatrudnele putem IVF postupka.
Dali smo joj ime Jelena. Duga je priča o simbolici ali postoji i veliko hvala jednoj Jeleni, mnogo nam je pomogla.
Moja Jelena je vesela i nasmejana devojčica i ja je nikad nisam doživljavala kao malu bebu, pošto mi je uvek bila nekako velika, odvažna i posebna. Njene tako divne i krupne oči iz kojih izvire radost nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Dug je bio put do ostvarenja moga sna, veoma dug i obećala sam sebi da nikad neću odustati zato što sam uvek želela da postanem mama.
Spontani pobačaj spada u značajne životne događaje žene i sa sobom može da nosi mnogo posledica po mentalno zdravlje. Gubitak trudnoće posle vantelesne oplodnje izaziva još znažnije emocije i donosi mnoge izazove jer žene i parovi koji su prošli IVF postupak prolaze mnogo teži put do ostvarivanja trudnoće: hormonsku stimulaciju, razne analize, aspiraciju, embriotransfer, godine analiza pre samog postupka i mnoge druge izazove. Spektar emocija jeste indivudalan i na njega dosta utiču i okolnosti, lična uverenja i vrednosti, ali i sistem podrške. Psihološki aspekti pobačaja su različiti, pa tako neki od njih mogu biti kratkotrajni i prolazni, a drugi trajni i duboki. Kada se dešava? Spontani pobačaj se najčešće dešava pre 20. nedelje trudnoće. Više od 80% pobačaja se desi u prvih 12 nedelja trudnoće. Pobačaji nakon 20. nedelje su dosta ređi. Medicinski razlozi zbog kojih dolazi do pobačaja su različiti. Samim tim što je trudnoća jako željena i planirana, pobačaj je fizički i psihički teško iskustvo za ženu. Žena koja je prošla IVF proces prirodno se veže za bebu pri dobijanju prve pozitivne bete i emocije su joj izraženije u odnosu na ženu koja je neplanirano ostvarila trudnoću. Neke od reakcija koje su javljaju su: Prva godina nakon gubitka je uvek najteža,
Implantacijsko krvarenje se javlja kao posledica usađivanja embriona u zid materice (endometrijum). Ovo može biti rani znak trudnoće i oko 30% trudnica doživi ovo krvarenje. To nije nešto zbog čega treba brinuti i ako je prisutno i ako nije.
Krvarenje može biti različitog intenziteta, a sam patofiziološki mehanizam ove poljave nije razjašnjen.
Kako iskustva pokazuju ono se podjednako javlja kako kod zatrudnjivanja prirodnim putem, tako i kod žena koje su zatrudnele putem IVF postupka.
Dali smo joj ime Jelena. Duga je priča o simbolici ali postoji i veliko hvala jednoj Jeleni, mnogo nam je pomogla.
Moja Jelena je vesela i nasmejana devojčica i ja je nikad nisam doživljavala kao malu bebu, pošto mi je uvek bila nekako velika, odvažna i posebna. Njene tako divne i krupne oči iz kojih izvire radost nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Dug je bio put do ostvarenja moga sna, veoma dug i obećala sam sebi da nikad neću odustati zato što sam uvek želela da postanem mama.
