Moja priča o donaciji…
Sedam u obližnji kafe i uzimam olovku i papir. Pijem kafu u dva poteza. Brzinski i nervozno. Previše sam nervozna da bih se opustila. U dve kolone pišem DA i NE. Prelomiću sada, ovog trenutka, kažem sebi! Da, sada! Odmah! Sve je lakše kad napišeš i pogledaš istini u oči. Gde ću ja biti za 2-3 godine? Kolike će mi bore biti? Koliko još vremena treba da prođe da se usudim?
Da li mi je bitan taj DNK? Koliko mi je bitan?
To su, zaime Boga, tri slova D, N, K. Da li su mi slova bitnija od ovih savršenih loknica? Od zagrljaja? Pa to dete će biti moje! Samo moje! Ja ću je šetati gradom i mene će zvati „mama“. To želim, zar ne?
