Ovog meseca je svetska premijera predstave Dete nauke, koji priča priču o otkriću IVF-a, pionirskim koracima naučnika i stotinama žena koje su žrtvovale toliko toga da bi njihova želja postalo stvarnost. Prvo dete nauke, prvo dete u svetu vantelesne oplodnje bila je Luiz Braun, čiji su roditelji oboje došli iz Bristola i gde ona i danas živi.
Uoči premijere, Luiz nam je pričala o svojoj jedinstvenoj perspektivi na priču o medicinskom čudu…
- Vi ste verovatno bili najpoznatija beba na svetu. Koliko ste toga bili svesni dok ste odrastali? Šta su vaši roditelji učinili da vam život bude normalan?
Stvari su bile veoma užurbane u prvih nekoliko godina mog života. Moji roditelji su putovali širom sveta sa mnom, uključujući Japan i SAD. Moja prva prava svest bila je kada sam imala četiri godine. Moji roditelji su mipokazali mi film mog rođenja i rekli da im je bila potrebna pomoć Roberta Edvardsa i Patrika Steptoa da bih se rodila. Nisam u potpunosti razumela šta je IVF, ali sam naučila slušajući kako daju intervjue za medije. Kada sam otišla u školu, sklonili su me iz centra pažnje koliko su mogli i stvari su bile prilično normalne.
- Ponosni ste na svoje bristolske korene – da li vam se čini važnim da će Bristol biti prvo mesto koje će ispričati ovu priču na sceni?
Da, i moji roditelji su bili ponosni Bristolci. Moja mama, Lesli, čuvala je mnoge stvari od ranih dana, uključujući i pismo u kojem joj je rečeno da je trudna. Svi spisi su donirani Bristolskom arhivu kada je umrla. Iako su Kembridž i Oldem igrali važne uloge u priči, mama i tata su otputovali iz Bristola na lečenje. Došla sam kući sa 12 dana i živim ovde ceo život. Radujem se predstavi u Bristol Old Vic-u i sjajno je što je moj grad prvi na svetu koji će videti tu priču.
- Predstava se fokusira na priču o Džin Purdi, Patriku Steptou i Robertu Edvardsu – da li imate neka lična sećanja na njih?
Steptoe i Edvards su mi bili kao dede dok sam odrastala. Patrik je umro kada sam bila sasvim mlada. Poslednji put sam ga videla kada smo zajedno radili Vogan šou. Držao me za ruku pored drugih beba koje su on i Bob doneli na svet na klinici Bourn Hol u Kembridžširu, koju su otvorili nakon mog rođenja. Ja sam i dalje njihov ambasador. Boba Edvardsa sam upoznala kao već odrasla žena. Došao je na moje venčanje i bio je prva osoba koju sam posle roditelja pozvala kada sam ostala trudna. Osećala sam njega i njegovu porodicu kao prijatelje. Nažalost, Jean Purdi je umrla u 39. godini i nisam je poznavala. Bila sam ponosna što sam joj pre nekoliko godina otkrila novi nadgrobni spomenik, u čast prvog embriologa na svetu. Moja mama ju je veoma volela. Bili su pioniri, koji su svojim radom promenili svet.
- Kada ste dobili svoju decu, da li vam je to dalo novi pogled na sve kroz šta su vaši roditelji prošli?
Imam sreću što sam uspela da zatrudnem prirodnim putem i ne mogu da zamislim kakav bi život bio bez moja dva dečaka. Svakako, to što imate sopstvenu decu čini da više cenite svoje roditelje. Moja mama je bila tu da bude divna dadilja za mog prvog sina. Volela je decu i ubeđena sam da su njena odlučnost i želja da ima dete odigrali veliku ulogu u uspehu 1978. Nikada nije odustajala kroz neuspehe. Bili su samo običan par iz Bristola koji je na kraju ušao u istoriju jer su toliko želeli dete.
- Koja je važnost sada ispričati ovu priču?
Problemi sa kojima su se moji mama i tata suočavali isti su kao kod onih koji danas traže pomoć za plodnost. IVF nije lako dostupan u svim zajednicama – mama i tata su morali da putuju iz Bristola u Oldham. Mnogi ljudi ne mogu da priušte lečenje – tata je mogao da plati samo jednu operaciju, i to tako što je pobedio u nekom takmičenju. Ljudi koji su bez dece suočavaju se sa stigmom i pitanjem zašto nisu imali porodicu. Širom sveta pravila su različita o tome kojoj pomoći ljudi mogu da pristupe. To je takođe važna priča o tome kako nauka i pionirski naučnici mogu pomoći da svet napreduje. Sada u svetu postoji preko 10 miliona beba koje su sada ovde kao rezultat nauke.
Izvor: bristololdvic.org.uk
