(Žena kao dežurni krivac za bezdetništvo; „Кoreni“ D. Ćosića i naš vek) Srbija, 19. vek „Simka da me ne čeka u kući!….Isteraće Simku… Nerotkinja nema dušu.” Simka Đorđa Кatića „bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. Bila je hajduk“. I otresita i mazna. Data je i udata u Кatiće. Dala je za ćar majka joj Milunka, oženio je za svoju gazdinsku kuću – patrijarhalni poglavica Aćim Кatić. Simka nije birala. Jedra i naočita, svom neuglednom čoveku Đorđu Кatiću je bila dobra žena, pokorna i uslužna. U domazluku, za trpezom i u postelji. „Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja… Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?“ Sluti okolina, oseća i Đorđe da je do njega: „Osušio se jalovak“, „Od Đorđa Кatića nemaš šta da uzmeš, jalov je kao crni jasen“. Mučen željom za potomkom, da oca umilostivi, da nasledstvo dobije, da se kao muškarac potvrdi, jer je vazda držan za mekušastijeg od brata, Đorđe je bludničio sa raznim ženama na svojim pijanim i trgovačkim putevima. Ni usputne lake žene nisu zanele to katićevsko seme. Simka je jednako radna i odana. ,,Petnaesta godina tako. Al` od srca porod ne imala… Đorđu
Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – ne znam. Odgovor nemam. Blago su. Život su. Kratko je i jasno.
Nisam stigla ništa da kažem. Sve to je izustila u dahu i nestala, slatka moja! Nisam stigla da joj objasnim da smo bili već 5 puta na vantelesnoj oplodnji, da nemam jajovode, da prirodno ne mogu da ostanem trudna. Nisam izustila da sam umorna od raznih preporuka, čajeva, doktora, da sam bila i na donaciji jajnih ćelija, da nemam više ni snage ni finansija. Nisam stigla. Otišla je. Nisam stigla da joj objasnim da mi čajevi ne mogu pomoći, niti njena doktorka.
Sada, kada si tu, sa mnom, treba da saznaš šta je sve tvoja mama prošla kako bi stigla do tebe. Nije bilo lako, odmah ću ti reći. Ni malo, i to moraš da znaš. A moraš da znaš i koliko si samo voljena bila i pre rođenja. Možda, kada jednom pročitaš ovo, razumeš svu moju bol i moju želju da ti, baš ti, dođeš na ovaj svet i da budeš baš moja. Moja Ljubica.
Pišem ti jer znam da te boli, znam da nije lako biti ti i znam da si ranjena i sama. Znam da nije u redu što ne možeš da doživiš sve ono što su doživele tvoja majka, sestra, kuma, drugarica..I to sve bez problema. Pišem ti jer sam bila tamo gde si ti sada. Želim da ti kažem da dopustiš da te boli, boli mnogo i grebe ali vremenom prolazi.
Niko me nije terao da idem toliko puta na VTO postupak, niko me nije prislio da ubrizgavam hormone, idem na ultrazvukove, plaćam preglede, sakupljam novac za još jedan pokušaj, trpim bolove, trim beskrupulozne ljude kojima nije važan moj uspeh i moje dete, trpim osoblje koje nema strpljenja ni empatije za moje najosetljivije pitanje. Niko me nije primoravao. Sama sam želela.
Da, mi smo samo jedan par u čekaonici koji čeka red na pregled. Mi smo samo jedan par koji čeka analizu spermograma. I samo jedan par koji čeka svoj red za bebu.
Mi čekamo bebu već 10 godina. Najpre je nismo hteli i možda nas Bog zato sada i kažnjava. Najpre smo se čuvali i pazili da ne dođe do trudnoće. Želela sam da živim. Da završim fakultet koji sam započela, da on završi fakultet, da kupimo taj mali stan u velikom gradu, da pronađemo stalne i sigurne poslove u nesigurnoj zemlji.
Nije isto, drage mame, nije isto kad je beba samo beba i kad je beba – VTO beba. Beba je beba i sreća je velika, ali nije isto…Nije isto kad je mama, i kad je VTO mama…Kažem vam, nije isto! A zašto?
Nas u neplodnosti oboji strah, u očima nosimo svi istu misao, svi ista pitanja..sve dok ne postanemo roditelji. I kad postanemo, nosimo istu iskru zahvalnicu koja svetli.
Koliko puta čovek može da padne i ustane? Koliko puta Žena može da padne i ustane? Ne, nije isto čovek i Žena, jer Žena ima veliko slovo Ž na početku, iako je ćovek. Ona je čovek ali je Žena. Ona pada i ustaje, pada i ustaje…nikad ne staje.
Od moje bake sestra nikad nije imala decu. To meni dođe kao moja baka, samo ne prava, ne prva. Kad su ostali u porodici govorili o njoj uvek su nekako čudno ustuknuli kada bi trebalo da pomenu da ona nema dece. I uvek bi se ona pominjala, nikad se ne bi pominjao njen muž. Uvek bi se govorilo ona nema dece.
(Žena kao dežurni krivac za bezdetništvo; „Кoreni“ D. Ćosića i naš vek) Srbija, 19. vek „Simka da me ne čeka u kući!….Isteraće Simku… Nerotkinja nema dušu.” Simka Đorđa Кatića „bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. Bila je hajduk“. I otresita i mazna. Data je i udata u Кatiće. Dala je za ćar majka joj Milunka, oženio je za svoju gazdinsku kuću – patrijarhalni poglavica Aćim Кatić. Simka nije birala. Jedra i naočita, svom neuglednom čoveku Đorđu Кatiću je bila dobra žena, pokorna i uslužna. U domazluku, za trpezom i u postelji. „Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja… Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?“ Sluti okolina, oseća i Đorđe da je do njega: „Osušio se jalovak“, „Od Đorđa Кatića nemaš šta da uzmeš, jalov je kao crni jasen“. Mučen željom za potomkom, da oca umilostivi, da nasledstvo dobije, da se kao muškarac potvrdi, jer je vazda držan za mekušastijeg od brata, Đorđe je bludničio sa raznim ženama na svojim pijanim i trgovačkim putevima. Ni usputne lake žene nisu zanele to katićevsko seme. Simka je jednako radna i odana. ,,Petnaesta godina tako. Al` od srca porod ne imala… Đorđu
Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – ne znam. Odgovor nemam. Blago su. Život su. Kratko je i jasno.
Nisam stigla ništa da kažem. Sve to je izustila u dahu i nestala, slatka moja! Nisam stigla da joj objasnim da smo bili već 5 puta na vantelesnoj oplodnji, da nemam jajovode, da prirodno ne mogu da ostanem trudna. Nisam izustila da sam umorna od raznih preporuka, čajeva, doktora, da sam bila i na donaciji jajnih ćelija, da nemam više ni snage ni finansija. Nisam stigla. Otišla je. Nisam stigla da joj objasnim da mi čajevi ne mogu pomoći, niti njena doktorka.
Sada, kada si tu, sa mnom, treba da saznaš šta je sve tvoja mama prošla kako bi stigla do tebe. Nije bilo lako, odmah ću ti reći. Ni malo, i to moraš da znaš. A moraš da znaš i koliko si samo voljena bila i pre rođenja. Možda, kada jednom pročitaš ovo, razumeš svu moju bol i moju želju da ti, baš ti, dođeš na ovaj svet i da budeš baš moja. Moja Ljubica.
Pišem ti jer znam da te boli, znam da nije lako biti ti i znam da si ranjena i sama. Znam da nije u redu što ne možeš da doživiš sve ono što su doživele tvoja majka, sestra, kuma, drugarica..I to sve bez problema. Pišem ti jer sam bila tamo gde si ti sada. Želim da ti kažem da dopustiš da te boli, boli mnogo i grebe ali vremenom prolazi.
Niko me nije terao da idem toliko puta na VTO postupak, niko me nije prislio da ubrizgavam hormone, idem na ultrazvukove, plaćam preglede, sakupljam novac za još jedan pokušaj, trpim bolove, trim beskrupulozne ljude kojima nije važan moj uspeh i moje dete, trpim osoblje koje nema strpljenja ni empatije za moje najosetljivije pitanje. Niko me nije primoravao. Sama sam želela.
Da, mi smo samo jedan par u čekaonici koji čeka red na pregled. Mi smo samo jedan par koji čeka analizu spermograma. I samo jedan par koji čeka svoj red za bebu.
Mi čekamo bebu već 10 godina. Najpre je nismo hteli i možda nas Bog zato sada i kažnjava. Najpre smo se čuvali i pazili da ne dođe do trudnoće. Želela sam da živim. Da završim fakultet koji sam započela, da on završi fakultet, da kupimo taj mali stan u velikom gradu, da pronađemo stalne i sigurne poslove u nesigurnoj zemlji.
Nije isto, drage mame, nije isto kad je beba samo beba i kad je beba – VTO beba. Beba je beba i sreća je velika, ali nije isto…Nije isto kad je mama, i kad je VTO mama…Kažem vam, nije isto! A zašto?
Nas u neplodnosti oboji strah, u očima nosimo svi istu misao, svi ista pitanja..sve dok ne postanemo roditelji. I kad postanemo, nosimo istu iskru zahvalnicu koja svetli.
Koliko puta čovek može da padne i ustane? Koliko puta Žena može da padne i ustane? Ne, nije isto čovek i Žena, jer Žena ima veliko slovo Ž na početku, iako je ćovek. Ona je čovek ali je Žena. Ona pada i ustaje, pada i ustaje…nikad ne staje.
Od moje bake sestra nikad nije imala decu. To meni dođe kao moja baka, samo ne prava, ne prva. Kad su ostali u porodici govorili o njoj uvek su nekako čudno ustuknuli kada bi trebalo da pomenu da ona nema dece. I uvek bi se ona pominjala, nikad se ne bi pominjao njen muž. Uvek bi se govorilo ona nema dece.