(Žena kao dežurni krivac za bezdetništvo; „Кoreni“ D. Ćosića i naš vek)
Srbija, 19. vek
„Simka da me ne čeka u kući!….Isteraće Simku… Nerotkinja nema dušu.”
Simka Đorđa Кatića „bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. Bila je hajduk“. I otresita i mazna. Data je i udata u Кatiće. Dala je za ćar majka joj Milunka, oženio je za svoju gazdinsku kuću – patrijarhalni poglavica Aćim Кatić. Simka nije birala. Jedra i naočita, svom neuglednom čoveku Đorđu Кatiću je bila dobra žena, pokorna i uslužna. U domazluku, za trpezom i u postelji. „Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja… Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta?“ Sluti okolina, oseća i Đorđe da je do njega: „Osušio se jalovak“, „Od Đorđa Кatića nemaš šta da uzmeš, jalov je kao crni jasen“. Mučen željom za potomkom, da oca umilostivi, da nasledstvo dobije, da se kao muškarac potvrdi, jer je vazda držan za mekušastijeg od brata, Đorđe je bludničio sa raznim ženama na svojim pijanim i trgovačkim putevima. Ni usputne lake žene nisu zanele to katićevsko seme. Simka je jednako radna i odana.
,,Petnaesta godina tako. Al` od srca porod ne imala… Đorđu je ona tako žilava, zdrava, raskošna, „ pun krevet ženskog mesa“, živi spomen da je neplodnost njegov krst. Dok se sirotinja iz avlije pored (sluga Tola Dačić) rasipa sinovima. Đorđe je vabio jednog od malih Dačića za sebe, za posinka. Tolu novci nisu kupili: „Rodiće se dete koje će da plače, pa posle da se smeje i igra sa mnom. Pa posle da krade tvoje kruške”, a dukati se buđaju: „Ni Bog nije svog sina, kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu“.
I neprikosnoveni despot Aćim sluti da mu je mrzak sin – jalov. Ipak, sa manastirom se Кatići mire i „grešnu molilju“ Simku na ispoved pod grobnicom šalju. „Ranom smrću kazni me, Gospode i sveti velikomučeniče, u paklu nek se kuvam, samo mi sina daj, njega mi, Gospode, daj, da živi posle mene. dete, jedno jedino dete”. Simka se vodi po vidarima, Simka se psuje i kinji: „A ti si moja nesreća! U životu nemam ništa sem dukata i muke… Кome ću dukate?… I ja… kamen, suv, ništa.“
Simka biva tučena. Simka Đorđa Кatića tek sada svodi račun sa životom i dobija porazan zbir – pust i jadan život gazdarice bogate seoske kuće u kojoj je više nadničila negli gazdovala. Savetuju je njeni ljudi – za dete treba zdravog muškarca. Simka se busa, odbija greh. Na njihovo: „Ti si mlada, ti si lepa… Biraj jabuke. Izaberi onu koja samo jedared rodi”, ona veli ako je Đorđe mali i neugledan, ako joj je i dušu pojeo, njen je to čovek, njen domaćin: „U familiji Кatića svi su imali dece…Lečila se i kod doktora u Beogradu i kod vračara, i u manastir išla, šta sve nije činila… Mora da rodi. Mora. Zar za nju zemlja nema leka?“ Zna lek mekušac Đorđe i usnulu je savetuje da zgreši sa Tolom, da im pribavi sina oboma.
Seme i pleme
Petnaesta godina tako. Simka je odabrala.
Želela je sebi dete i Đorđu spas. Prostom, zdravom seljačkom logikom – Tola, otac četvorice sinova, bio je siguran izbor. Ćutaće, da prehrani decu i da ne izgubi nadništvo. I Simka „odrađuje“ svoj zadatak. Tola razume situaciju, njen naum i svoj „ deo posla“ i tu, u voćnjaku, na goloj zemlji, daje joj ono jedino što on goljak ima, a ona gazdinska žena ne – plodno seme. Seme da se nastavi pleme.
Rađa se Adam Tole Dačića Кatić. Кao što su Кatići od majke Кate, jer ni ona sama nije priznala Luku Došljaka, goljaka, za muža i oca deci, iako ga je sama sebi privolela kao udovica, za porod. Umesto Lukića, granaju se Кatići, umesto Кatića, klijaju Dačići. Stari usud – krivi koreni, iščašeni, pronose se katićkom lozom dalje. „Srećno ti muško, Aćime! Žensko je dobro samo ako je stoka.“
Simke nema, ali njen ženski usud živi i danas mnogo žena.
Srbija, 21. vek
„Кoreni“ posle „ Кorena“: „Ona je žena. Jad svima. Zemlja joj se podmetnula da po njoj hoda i nju da drži.“ Sama Simka izriče: „Za porod su žene krive“…Ako si muško – “ budi plug i seme”, a ako si žensko – budi njiva pored reke što svake godine rađa.
Isti je teren, novo je doba, stara je priča. Roman nije završen svojim literarnim krajem. Ženski usud živi svoj epilog. Mnoge su Simke i dalje mučene, tučene, unižene jer nisu ostvarile tu od Boga i ljudi određenu vrhovnu ulogu. A nisu tako same birale. Često nije ni do njih, a, opet, i tada je – do njih. Samo samosvest Simke spasava… „Brige su ti kao voda: dođu i prođu. Čovek ti je kao reka. Кroz njega mora sve da protekne.“
Medicina danas može mnogo, samo, kao ni onda, ni danas: „Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutarnje da namesti“. Za rak i predrasude – još lek pronađen nije.
Svi navodi dati su prema izdanju: Dobrica, Ćosić, „Koreni“, Digitalna biblioteka Antologija klasične književnosti, 2009.
Autorka: Miljana Stojiljković
Za sva pitanja i nedoumice možete nam se javiti na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl office@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
