U zemlji Srbiji kad se udaš – očekuje se od tebe da rađaš...
Očekuje se od žene da bude majka, a od muškarca da bude otac. Posle svadbe pitaju te kad će beba, zašto čekate…To su očekivanja.
Kad sam bila mala mislila sam da su deca najveće blago, kad sam malo porasla – mislila sam da su još veće, a sada mislim da su najveće. Da li zbog toga što ih još uvek nemam, pa čovek želi da ima ono što nema, ili pak iz drugih nekih razloga – ne znam. Odgovor nemam. Blago su. Život su. Kratko je i jasno.
Ali ono što sada znam je da ne može svaka žena da bude majka iako ima želju, iako misli da su deca najveće blago….Još sam bila dete koje razmišlja o lutkama i igračkama, igrala sam se i hvatala svoje misli i ideje da ću jednog dana ovako i ja hraniti svoju bebu. Zanimao me park, kolica za bebe, flašice i njihovo presvlačenje…nekako je usađeno u mene to majčinsko, nije namerno rekla bih., nekako slučajno. Prijalo mi je da brinem o njima, o svojim lutkama. Prijalo mi je da budem mama i maštam o trenutku kad porastem.
Prošle su godine i godine.
Više nisam bila devojčurak zaljubljen u parkove i igru, već devojčurak zaljubljen u muškarca – postala sam žena. Mislila sam, eto sad ću ja, ovako mlada, sa samo 23 za tren da za zatrudnim. Pa u tim godinama se i od poljupca ostaje u drugom stanju! Prolazili su meseci, od trudnoće ništa. Bezbroj kupljenih testova za trudnoću, bezbroj prolivenih suza kad osetim onaj ružni PMS. Počinju pitanja, još uvek samo u glavi – zašto NE? Zašto još uvek ne? Ipak, rečenice: ,,Opustite se, to će doći kad se najmanje nadate“, samo kruže oko mene i ja mislim da moram da se opustim, da je sve do moje glave. I tako prođe još par godina…Brzo. Kao tren.
Kad se uđe u tunel analiza, svetlo na kraju tog tunela se ne nazire. Od ordinacije do ordinacije, od doktora do doktora, od analize do analize, rezultat za rezultatom. Nadaš se da će neka analiza biti loša i ta nada nije normalna, ali tu je i rešenje, odmah iza ugla, čim se pronađe problem. Pa gde je taj problem?
Produvavanje jajovoda, spermogram, brisevi, brisevi, brisevi, ultrazvukovi, ginekološki pregledi, pa sve to opet još jednom..i još jednom. Izlazim iz ordinacija sa istom rečenicom – sa vama je sve u redu, ni on ni vi nemate nikakav problem, Jednostavno se nije desilo. Desiće se. Polako.
Ulazimo u lavirint inseminacija i bezbroj negativnih testova i na kraju stižemo već izmučeni do vantelesne oplodnje. Prošle su godine. Prošle su 3 godine. Ništa se nije desilo osim čekanja.
Brak nikad nije bio doveden u pitanje. Muškarac koji mi je oteo srce, stajao je čvrsto pored mene, uvek! Bez imalo sumnje, bez dvoumljenja da li sam i dalje ja ta, prava? A u mojoj glavi – lomovi! Jalova žena! i bol…nesnosna bol! Borba sa samom sobom, sa mislima, sa ljubavlju. Bezbroj puta postavljeno pitanje – da li da odem i oslobodim ga!? Može da raširi krila i ode sa drugom, onom Nejalovom! Može mnogo šta…bez mene! Očigledano da je do mene, moje telo neće trudnoću, ili možda nismo u mogućnosti da zajedno napravimo bebu. Kako je to moguće uopšte?
A onda inat! Inat u ljubavi! Koliko se jako dvoje može voleti?
Shvatam koliki sam borac, zauzimam stav i krećem. Drugo bojno polje – vantelesna oplodnja. To je, ionako za nas jedino bojno polje. Bez mogućnosti promene. Sa 29 godina ulazim u prvi proces vantelesne oplodnje još uvek nesvesna šta je to i šta me tamo, iza ugla čeka. Mislim – to je to, odeš po bebu, uđeš, oni ubace bebu i ti izađeš s njom, ali ubrzo shvatam da to nije tako. Drugi pokušaj, ajmo sad smo jači, sam smo iskusniji…Ponovo ništa. Život u čekanju i pokušavanju. U privatnoj klinici veruju u moje godine, mlada si kažu, biće to, samo veruj. Želim da vrisnem – verujem ja, da ne verujem ne bih bila ovde i njihov optimizam počinje da mi smeta.
Težak je trenutak kad u laboratoriji dajete krv za TU analizu – da li jeste ili niste trudni. Ruka drhti, kolena klecaju. Kad rezultati stignu nemate snage da otvorite i pogledate papir. Osećam bebu, kao da je tu…a papir kaže NE…Papir laže, ne moj osećaj! I svaki pokušaj činio me daljom od ideje da ću svoju bebu grliti, da će mi ruke biti puno, srce prepuno…Nada je nestajala sve više i više, svaki pokušaj mi je govorio da sam sve dalje i dalje, dok su lekari govorili da sam bliže.
Osećala sam da čekam u jednom velikom redu za svoju bebu, taj red je dugačak i ko zna kada ću stići na red…možda sada, a možda nikada…predugo je, preteško je svaki put ponovo ustati, zakoračiti i nastaviti dalje. Znam, da ti razumeš sve ovo, ti koja čitaš…zato ti i pišem.
Autorka: Sandra Jovanović
Za sva pitanja i nedoumice možete nam se javiti na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl office@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
