Autorka: Sandra Jovanović
Nije isto, drage mame. Nije isto kad je beba samo beba i kad je beba – VTO beba. Beba je beba i sreća je velika, ali nije isto…Nije isto kad je mama samo mama, i kad je mama VTO mama…Kažem vam, nije isto! Pitate me zašto? Pročitajte ispod.
Nas u neplodnosti oboji strah, u očima nosimo svi istu misao, svi ista pitanja..sve dok ne postanemo roditelji. I kad postanemo, nosimo istu iskru zahvalnicu koja svetli.
Moja trudnoća nije došla posle užitka u seksualnom odnosu, moja trudnoća stigla je očekivano i to mnogo iščekivano, posle mnogo VTO tretmana, više desetina injekcija, više desetina ultrazvukova, mnogo hormonskih analiza, pregleda…operacija, neizvesnosti, negativnih testova, suza, bola, patnje, pitanja, krivice…Moja trudnoća došla je posle embriotransfera, a vaša posle seksualnog užitka. Zato nije isto.
I kad pogledate bebe, bebe su bebe. Sve su lepi, mirišljavi zamotuljci koji su tek otvorili oči i stigli na ovaj svet, ali neke bebe su tako dugo čekale da stignu u mamin zagrljaj, a neke mame su tako dugo čekale da osete miris kože svoje bebe.
Teško je…
Kažu ljudi da je teško to kad nemaš dece, da je baš teško…Kažu ljudi i ne lažu, iako ne znaju koliko je to stvarno teško. Mnogo je lepo kad ne moraš da meriš nivoe estrogena i veličinu folikula da bi stigla do trudnoće. Mnogo je lepo kad iznenadiš muža pozitivnim testom i kad se zajedno smešite jer ste uspeli posle nekoliko burnih noći, kad prepričavate anegdote o tome da se samo jednom “niste pazili”.
Strah koji mi osećamo je težina. Plašimo se da neće uspeti na kraju ni posle tako mnogo pokušaja. Taj strah se ureže duboko u srce i ne da ti mira. Ta nesigurnost, taj osećaj neizvesnosti, ta pitanja: dokle i zašto baš mi…?
I onda kad stigne taj pozitivan nalaz, želiš da se raduješ, da skočiš od sreće, al ne smeš i ne možeš. A vrištala bi: Trudna sam! Hej svete, trudna sam! Juhu!! Uspela sam!
Ali ćutiš, samo ćutiš i strepiš, dan za danom da sve bude dobro, da se beta duplira, da lepo raste, pa ponavljaš više puta, pa uzimaš lekove, pa čekaš prvi ultrazvučni pregled, pa da prokuca srculence, pa čekaš da se završi rizičan period (kao da za tebe postoji rizičan period, sve je rizično, pobogu). A dok sve to traje sve vreme se sećaš koliko toga si dala da stigneš do ovde i koliko je samo dragoceno i koliko ne želiš da izgubiš ovo što sad imaš. A imaš sad i ne znaš da li ćeš imati.
Dok sam bila trudna, strahovala sam. Svakog dana. Najpre nisam mogla da prihvatim da sam trudna, plašila sam se svakog novog dana i radovala se, ujedno, jer sam “i dalje trudna”.
Reči ću vam i ovo, ja nemam puno slika iz perioda trudnoće jer sam se bojala slikanja, bojala sam se pomisli da ne izgubim bebu i da kasnije možda “baš naiđem” nekako na tu sliku sebe sa stomakom koja bi me slomila, ubila, podsećala na period kad sam nešto tako veliko imala. Eto takvi su moji strahovi bili. Tako duboki i teški. Ja nemam mnogo uspomena na trudnoću jer su sećanja obavijena strepnjom koji sam kasnije želela da zaboravim.
Moja trudnoća je i pre do prvog ultrazvučnog pregleda bila je puna lekova, bockanja, strepnje…Odlazak u wc mi je predstavljao poseban stres jer sam se plašila mrlje na vešu koja bi označavala kraj svega. Sa strepnjom sam odlazila, sa strepnjom se vraćala. Moju trudnoću objašnjava jedna reč: STRAH.
Strah
I svakog dana trudnoće sam se plašila, podsećala svega što smo prošli dok nismo stigli do trudnoće, shvatala iznova i iznova koliko je veliko i veličanstveno ovo sada.
Da li znate koliko je straha pred pregled kod ginekologa dok ste u drugom stanju posle mnogo vantelesnih oplodnji? Ne znam kako da opišem osećaj dok sedim u čekaonici i čekam da uđem pred beli sud. Čekam na osmeh ili reč belog sudije koji treba da presudi mojoj sreći. Ne dišem tih par minuta dok ne kaže: sve je u redu, ne brinite.
Svaki pregled nova avantura strahova…osetim u grlu kako glas izostaje. Grlo se suši, ruke znoje, kolena klecaju.. Kad izađem iz ordinacije osetim rasterećenje i mir, i to traje neko vreme. Recimo, nekih 7 do 10 dana, a onda opet krenu strahovi, misli…i tako iznova i iznova dok ne osetim bebu prvi put da mrda u mom stomaku. Kao mali leptirić koji pleše samo za mene. A kad taj ples stane, ja pretrnem, i opet čekam belog sudiju da proveri i kaže da je sve u redu.
Pomišljala sam, zaista jesam – zašto ne mogu da imam svoj ultrazvučni aparat kod kuće i da stalno mogu da budem priključena na njega? Namestim se, legnem, stavim sondu na stomak i samo gledam, i što je važnije – slušam, neprekidno slušam otkucaje srca moje bebe koja raste i razvija se u meni. To bi bio raj za mene. Pitam se, drage mame, kako žene mogu da izdrže 3 ultrazvučna pregleda u toku cele trudnoće? Samo tri pregleda?? Ali to su mame koje nisu imale one strahove kao ja, kao mi koje smo morale da prođemo devet krugova pakla do jednog malog raja.
Kad sam je ugledala nisam shvatila da sam mama. Moj mozak živeo je s jednom mišlju godinama: ti nisi majka. Navikao je na tu misao i nije mogao da tako brzo prihvati činjenicu da je sada to mozak majke. Mora da postoji poseban hormon koji s eluči kod žena koje prolaze vantelesnu oplodnju i koji je zadužen za samouništenje osobe koja se ne naziva majkom. Sada taj hormon prestaje s radom i počinje da radi hormon koji do sada nisi imala u organizmu iako si ga toliko želela. Hormon mame.
To nije mama, to je VTO mama!
Mama koja je strepela i pre začeća, koja se plašila za ćeliju, pa za razvoj embriona u inkubatoru, mama koja je dala svet ceo da se začne život u njoj i koja je iznedrila bebu posle mnogo godina čekanja, kojoj mozak još luči strahove i strepnje, koja sreću uzima sa rezervom, u strahu da će joj neko i to oduzeti i da ta sreća nije realna, već samo privid. Kad dugo ne piješ vodu i dehidriraš, ne daju ti odmah balon vode, već polako gutljaj po gutljaj, tako je i sa srećom…treba vremena da se navikneš. Gutljaj po gutljaj. Tako je i s VTO mamom.
Negde u dubini sebe znala sam da ću nekad biti majka, osećala sam to čak i kad sam gubila snagu toliko da se činilo da nema izlaza iz ovog crnila. Podizala sebe na noge, pa ispravljala sebi kičmu i tako u krug dok su se nizale negativne bete i neuspesi u vantelesnoj oplodnji. Nećeš stati, ne možeš, govorila sam sebi. Imaš taj osećaj i prati ga, koliko god teško bilo. Mama, i ti si mama, samo ne VTO mama, jesi li morala sebe da podižeš toliko puta da bi bila mama?
Mama, znaš li sada zašto mi VTO mame nismo kao druge mame?
Ukoliko vam je potrebna informacija, podrška, savet ili pomoć pozovite IVF Centar na 0800 707 077 i učinite nešto za sebe odmah! Možete nas kontaktirati i preko online kontakt forme klikom na link KONTAKT ili zakazati individualno savetovanje na kom možete dobiti jedinstvenu personalizovanu podršku na putu do bebe na svakom koraku.
