Od moje bake sestra nikad nije imala decu. To meni dođe kao moja baka, samo ne prava, ne prva. Kad su ostali u porodici govorili o njoj uvek su nekako čudno ustuknuli kada bi trebalo da pomenu da ona nema dece. I uvek bi se ona pominjala, nikad se ne bi pominjao njen muž. Uvek bi se govorilo ona nema dece.
Kao mala nisam se baš udubljivala u tu problematiku, Ipak, baka Mira nikad nije gubila osmeh s lica i nije je zanimalo mnogo šta drugi pričaju, uvek bi odmahnula rukom i rekla – meni je dobro i ovako. I jeste bilo tako. Svih tih godina baka Mira stameno je stajala uz svog muža i on uz nju. Velika je to ljubav bila. On drugi život osim nje nije imao. Jedan su drugom bili ceo svet. Cela porodica je to pratila godinama, neprekidno svaki njihov korak u pokušaju da odgonetne kako se to baka Mira i deka Toma toliko vole a nemaju dece?
Uvek su išli zajedno, on je njoj otvarao vrata, držao joj kaput kada se oblačila, držao je za ruku kada su šetali, pa i kada su već bili stari, govorio joj je Dušo svakog dana i svaki put kad bi joj se obratio, a glavna njegova uzrečica bila je: Samo da mojoj duši ništa ne fali. Njihova ljubav nekako nije se menjala. Uvek je bila ista, čak ponekad i jača. Dočekivala ga je svakog dana sa toplim ručkom, peglala mu s uživanjem svaku košulju govoreći – ovo za mog jedinog Tomu. Hteli su mnogi da rastave taj njihov brak. Njegove setre, njene sestre, nalazile su kandidate za bolji život sa decom. Oni su se samo smejali na te ideje i nikom nisu zamerali. kao da ih je to dodatno hrabrilo da treba da život provedu zajedno.
Sa mnom se baka Mira igrala kad sam bila mala, čuvala me i volela sam da odem kod nje najviše na svetu jer je tamo bilo sve dozvoljeno, a i to je bila kuća puna ljubavi, nekako sam osećala to. Nije mi branila da diram stvari po policama, uzimam ih…Nije se ljutila kad sam polomila porculansku skupocenu figuru i uvek me dočekivala i ispraćala sa osmehom. Nikad nisam nigde toliko puta čula reč dušo, kao kod baka Mire. Nigde na svetu nisam osetila toliko ljubavi između žene i muškarca kao kod baka Mire, toliko posvećenosti.
Jednom sam sa drugaricom došla kod nje, drugarica je bila iz njene ulice, viđala je često ali nikad nije bila kod nje u kući. Baka Mira nam je napravila kolače a mi smo zadovoljno grickale slatkiše i radoznalo pitale često – a šta je ovo, a čemu ovo služi…? U jednom trenutku moja drugarica je pitala baka Miru gde su njena deca? Nastao je muk. Ja sam nekako znala da se to pitanje ne postavlja, ali moja drugarica nije…Baka Mira tada nije bila baš baka, bila je još uvek teta, ali pitanje joj jeste razorilo srce. Prvo je zaćutala a onda odgovorila nekako tiho: ,,Mi nemamo dece, vi ste naša deca…”
Bilo je to još 1988.godine.
Kasnije se u našoj kući pričalo i prepričavalo o lepom braku baka Mire i njenog muža. Često su bili primer kada se neko svađao kod nas ili kada smo nailazili na neke probleme. Mnogo godina kasnije pričala sam sa baka Mirom o tome zašto nikada nisu imali dece. Pitate me zašto sam pričala o tome? Zato jer je baka Mira pitala mene zašto još uvek nemamo dece, a ona je bila jedina osoba na ovom svetu za koju sam znala da će me razumeti…Ona je prva počela, tek mi je kao stara baka, već u godinama, ispričala nekoliko detalja. Ona i njen Toma upoznali su se mladi, zavoleli ludo i sa 19 godina ona je već bila udata za oficira. Ubrzo su poželeli decu, ali se eto nije dogodilo. Pokušavali su još nekoliko godina. Uz ćutnju. Niko nije progovarao o tome kao o problemu. Onda joj je njen Toma jednog dana rekao: ,,Ti si, dušo moja, jedino što želim, da znaš. I ako ne budemo imali dece voleću te isto kao i sada”. Nisu išli kod lekara, nisu radili nikakve analize, nisu pokušavali vantelesnu oplodnju, nisu usvajali decu…Želeli su jedno drugo. Tako su i živeli – jedno za drugo.
Ponekad se pitam da li je to bilo dovoljno?
Da li je njihova ljubav stvarno bila dovoljna? Da li je patila i koliko je patila? Druga su vremena bila. Svi smo mi bili njena deca, a nas je bilo puno. Kuća joj nikada nije bila prazna, bilo je mnogo porculanskih figurica za lomljavu. Bilo je mnogo svega, a najviše je bilo njihove ljubavi koja se videla svuda u njihovoj kući. Takođe, pitam se da je tada vantelesna oplodnja bila ovako bliska i da je bila moguća, da li bi baka Mira i deka Toma bili srećni onako kako su bili? A bili su…
Kada je deka Toma umro, njena jedina želja je bila da ode za njim, i otišla je ubrzo, svega godinu dana nakon njegove smrti, na njegov rođendan.
Ukoliko vam je potrebna informacija, podrška, savet ili pomoć pozovite IVF Centar na 0800 707 077 i učinite nešto za sebe odmah! Možete nas kontaktirati i preko online kontakt forme klikom na link KONTAKT ili zakazati individualno savetovanje na kom možete dobiti jedinstvenu personalizovanu podršku na putu do bebe na svakom koraku.
