Ispričaću vam svoju VTO priču…
Buntovnik u meni je proradio opet! Da li je moguće da će vantelesna oplodnja ostati zatvorena u toj mračnoj sobi zauvek, da li će se žene osećati uvek tako strašno i tako izgubljeno, kao ja sada? Da će se o ovome samo šuškati? O ovolikoj nadi i želji? Pa šta je tu tako skriveno i strašno? Nešto u meni govorilo je NE, iako je objektivno sve ukazivalo na DA. Da li ćemo uvek podizati kredite za VTO? Uvek biti ovako ostavljeni po čekaonicama, prepušteni na milost i nemilost, osetljivost i neosetljivost medicinskih i nemedicinskih radnika? Da li je to svuda tako?
