Menu
Menu
Prođu dani do embriotransfera. Ma nekako brzo. Svaki dan ultrazvuk, vađenje krvi, bockanje, stimulacija, stop injekcija…Menjaju se dani, smenjuju se emocije, rezultati, folikuli rastu, neki se prate, merimo endometrijum, svi smo u brojevima i vrednostima i svakog dana se nešto dešava.Nekako je aktivno, puno dešavanja.
Sedim u maloj čekaonici. U krilu čvrsto držim svoju plavu fasciklu, prepunu papira i analiza. Svaki izveštaj i nalaz brižljivo je poređan hronološki. Pored mene je moj muž, zagledan u svoj telefon, pa ja posmatram žene oko sebe. Jednu ne drži mesto, nekoliko puta je ustala, šetala i vratila se na stolicu. Cupka nogama u mestu i gleda neprekidno u pravcu ordinacije. Osećam njenu nervozu i ne prija mi. Pored druge sedi muž i nešto tiho pričaju. Posle nekog vremena jedna žena ulazi sama. Pomislim: baš tužno, na dan komisije došla je sama, sigurno će je vratiti…
Računajte na mene kad god pomislite da je teško i da ne možete više. Reći ću vam odmah, možete! Samo uz nas je lakše. Tim putem hodala sam već isamo nije nikog bilo sa osmehom, razumevanjem, empatijom, pravim rečima i informacijom. Mrak. Samo iskrivljeni osmesi, novac, fraze i brojevi. Da li to želite da zaobiđete? Naravno. I ja sam želela. Zato je sada lakše.
Kada sam se udala sa 34 godine, još uvek nisam bila spremna da imam decu, ali sam čula da mnogi ljudi govore: „Nikad nisi spreman za dete”. Verovala sam da znaju o čemu pričaju, pa sam bacila kontracpetivne pilule što pre. Suprotno onome što su ljudi pričali dok sam imala dvadesetak godina, pokazalo se da trudnoća nije garantovani ishod seksa. Apsolutno ništa se nije dogodilo mesecima nakon našeg venčanja, i ništa se nije dešavalo u narednih nekoliko godina.
Mislila sam da ću zatrudneti čim poželim. Zaista jesam. Mislila sam da će se desiti onako opušteno, dok muž i ja vodimo ljubav i da ću posle toga čekati ciklus, koji neće stići, pa onda uraditi onaj kućni test. Nakon toga, zamišljala sam, da ću ga obradovati pozitivnim testom tako što ću mu test staviti na sto, pre dobro večere, u tanjiru koji je poklopljen. Ili ću možda gurnuti test u njegov omiljeni kolač.
Kad me pitaš kako sam, treba da znaš da ću ti odgovoriti da sam dobro, jer se to očekuje od mene.
I ako kažem da nisam dobro, treba da znaš da ne očekujem tvoje sažaljenje. Ali, pošto redovno dobijam samo sažaljenje, neću reću istinu. Nasmešiću se i reći ću da sam dobro, da je sve super, da se volimo, da putujemo, da nam je život lep i da usput tako “radimo” na bebi, da će biti… nekad.
Čekam da prođe, savijena u to klupko, zgužvana.
Čekam da se ispravim, da se otvorim, čekam da ON odluči kada je pravo vreme za našeg anđela. Borim se sa sobom, borim se sa društvom, sa shvatanjima ljudi koji ne znaju šta je to vantelesna oplodnja a gledaju te sažaljivo, pretvaraju se da razumeju a ne razumeju ništa. Nisu bili – nisu osetili. Znam da će jednog dana doći baš taj pravi trenutak kada ću sa velikim ushićenjem ići kod ginekologa na Taj ultrazvuk. Baš taj! Tik-tak, tika-tak..tik-tak…
Po našim kućama nema igračaka na koje ćete se okliznuti, nema prosutog mleka i razbacanog keksa. Ima mnogo tišine, mnogo ljubavi, razumevanja… želje da se nešto promeni i izmeni. Da svet dobije drugu dimenziju. Nismo mi ljubomorni na ono što vi imate, već patimo za onim što nama nedostaje. Mi žalimo što mi nemamo, ne što vi imate.
Da li shvatate da ne znate kako je?
Kad sam doživela prvi spontani pobačaj, raspala sam se na komade. Nikada se, kada bolje razmislim, nisam ni sastavila. Komadi su se rasuli svuda – po mom životu, po mom domu, po mojoj porodici, po mom poslu, po mojim prijateljima i po mom suprugu… Ne, nismo se mi tada emotivno udaljili. U tim najtežim trenucima, nas dvoje bili smo MI. Udaljavanje je došlo kasnije, neprimetno i polako. Od MI postali smo ON i JA. I tako je naša zajednica ustupila mesto zamenicama. Smetalo mi je to i bolelo me.
Počelo je sa zvukom otkucaja malenog srca sa monitora ultrazvuka.
U krštenici mog deteta stoji samo moje ime. Ime oca je prazno.
Imam 45 godina, radim i imam srednja primanja. Nisam neka direktorka, nisam na nekoj poziciji. Moja primanja su dovoljna za mene i mog dečaka. Ja sam sama mama i živim u manjem mestu. Svi oko mene misle da sam pronašla nekog da mi “napravi dete” i da sada ne želim da kažem ko je to. Meni baš i nije mnogo stalo do njihovog mišljenja. Ja sam sama mama i sreća su mi dva oka koja me gledaju. Ja sam sama mama koja uživa u roditeljstvu.
Prođu dani do embriotransfera. Ma nekako brzo. Svaki dan ultrazvuk, vađenje krvi, bockanje, stimulacija, stop injekcija…Menjaju se dani, smenjuju se emocije, rezultati, folikuli rastu, neki se prate, merimo endometrijum, svi smo u brojevima i vrednostima i svakog dana se nešto dešava.Nekako je aktivno, puno dešavanja.
Sedim u maloj čekaonici. U krilu čvrsto držim svoju plavu fasciklu, prepunu papira i analiza. Svaki izveštaj i nalaz brižljivo je poređan hronološki. Pored mene je moj muž, zagledan u svoj telefon, pa ja posmatram žene oko sebe. Jednu ne drži mesto, nekoliko puta je ustala, šetala i vratila se na stolicu. Cupka nogama u mestu i gleda neprekidno u pravcu ordinacije. Osećam njenu nervozu i ne prija mi. Pored druge sedi muž i nešto tiho pričaju. Posle nekog vremena jedna žena ulazi sama. Pomislim: baš tužno, na dan komisije došla je sama, sigurno će je vratiti…
Računajte na mene kad god pomislite da je teško i da ne možete više. Reći ću vam odmah, možete! Samo uz nas je lakše. Tim putem hodala sam već isamo nije nikog bilo sa osmehom, razumevanjem, empatijom, pravim rečima i informacijom. Mrak. Samo iskrivljeni osmesi, novac, fraze i brojevi. Da li to želite da zaobiđete? Naravno. I ja sam želela. Zato je sada lakše.
Kada sam se udala sa 34 godine, još uvek nisam bila spremna da imam decu, ali sam čula da mnogi ljudi govore: „Nikad nisi spreman za dete”. Verovala sam da znaju o čemu pričaju, pa sam bacila kontracpetivne pilule što pre. Suprotno onome što su ljudi pričali dok sam imala dvadesetak godina, pokazalo se da trudnoća nije garantovani ishod seksa. Apsolutno ništa se nije dogodilo mesecima nakon našeg venčanja, i ništa se nije dešavalo u narednih nekoliko godina.
Mislila sam da ću zatrudneti čim poželim. Zaista jesam. Mislila sam da će se desiti onako opušteno, dok muž i ja vodimo ljubav i da ću posle toga čekati ciklus, koji neće stići, pa onda uraditi onaj kućni test. Nakon toga, zamišljala sam, da ću ga obradovati pozitivnim testom tako što ću mu test staviti na sto, pre dobro večere, u tanjiru koji je poklopljen. Ili ću možda gurnuti test u njegov omiljeni kolač.
Kad me pitaš kako sam, treba da znaš da ću ti odgovoriti da sam dobro, jer se to očekuje od mene.
I ako kažem da nisam dobro, treba da znaš da ne očekujem tvoje sažaljenje. Ali, pošto redovno dobijam samo sažaljenje, neću reću istinu. Nasmešiću se i reći ću da sam dobro, da je sve super, da se volimo, da putujemo, da nam je život lep i da usput tako “radimo” na bebi, da će biti… nekad.
Čekam da prođe, savijena u to klupko, zgužvana.
Čekam da se ispravim, da se otvorim, čekam da ON odluči kada je pravo vreme za našeg anđela. Borim se sa sobom, borim se sa društvom, sa shvatanjima ljudi koji ne znaju šta je to vantelesna oplodnja a gledaju te sažaljivo, pretvaraju se da razumeju a ne razumeju ništa. Nisu bili – nisu osetili. Znam da će jednog dana doći baš taj pravi trenutak kada ću sa velikim ushićenjem ići kod ginekologa na Taj ultrazvuk. Baš taj! Tik-tak, tika-tak..tik-tak…
Po našim kućama nema igračaka na koje ćete se okliznuti, nema prosutog mleka i razbacanog keksa. Ima mnogo tišine, mnogo ljubavi, razumevanja… želje da se nešto promeni i izmeni. Da svet dobije drugu dimenziju. Nismo mi ljubomorni na ono što vi imate, već patimo za onim što nama nedostaje. Mi žalimo što mi nemamo, ne što vi imate.
Da li shvatate da ne znate kako je?
Kad sam doživela prvi spontani pobačaj, raspala sam se na komade. Nikada se, kada bolje razmislim, nisam ni sastavila. Komadi su se rasuli svuda – po mom životu, po mom domu, po mojoj porodici, po mom poslu, po mojim prijateljima i po mom suprugu… Ne, nismo se mi tada emotivno udaljili. U tim najtežim trenucima, nas dvoje bili smo MI. Udaljavanje je došlo kasnije, neprimetno i polako. Od MI postali smo ON i JA. I tako je naša zajednica ustupila mesto zamenicama. Smetalo mi je to i bolelo me.
Počelo je sa zvukom otkucaja malenog srca sa monitora ultrazvuka.
U krštenici mog deteta stoji samo moje ime. Ime oca je prazno.
Imam 45 godina, radim i imam srednja primanja. Nisam neka direktorka, nisam na nekoj poziciji. Moja primanja su dovoljna za mene i mog dečaka. Ja sam sama mama i živim u manjem mestu. Svi oko mene misle da sam pronašla nekog da mi “napravi dete” i da sada ne želim da kažem ko je to. Meni baš i nije mnogo stalo do njihovog mišljenja. Ja sam sama mama i sreća su mi dva oka koja me gledaju. Ja sam sama mama koja uživa u roditeljstvu.
Informacije objavljene na portalu IVF Centar (www.ivfcentar.rs) imaju isključivo informativnu svrhu. Ove informacije ne zamenjuju lečenje, dijagnostiku, prevenciju niti mogu uticati na tok lečenja bilo koje bolesti ili samog IVF tretmana. Usluge koje pruža IVF Centar ne mogu zameniti pregled IVF stručnjaka i ne treba ih uzimati kao medicinski savet. IVF Centar preporučuje razgovor sa stručnim licima u vezi sa lečenjem neplodnosti i reproduktivnim zdravljem.
