Kažu da ti se pred očima, pre nego što ćeš napustiti ovaj svet, brzinom svetlosti ponove trenuci koji su te odredili. Prelomni, važni, neponovljivi, blagosloveni i zastrašujući. Trenuci koji su te napravili onim što si bio. Težine nekih trenutaka si svestan – odlično znaš da su te pratili i posećivali u dugim noćima. Svega ih je par, a vredni su celog životnog putovanja. Koje bi se slike bi se u nekoj dalekoj, dalekoj budućnosti poređale pred vama? Koja pobeda?

Moje su ove:

Na grudi po prvi put privijam svoju Ljubicu. Najveća sreća, najteža pobeda. Trenutak veliki kao kuća, neponovljiv, samo moj. Samo moja devojčica i ja.

Druga slika je mozaična.

Ponavljala se, proganjala, opominjuće iskakala iza svakog ćoška godinama i neumorno čučala pored mene, umorne. Devojčica u pocepanoj bolničkoj spavaćici ima jedanaest godina, pada kiša jer je novembar i godina je 1994. Pita se šta taj beli mantil leči. Devojčica čuje da teta u belom mantilu govori kako će joj biti potrebna pomoć kada jednog dana bude odrasla i poželi da postane mama. Oseća strah, iako ne zna tačno od čega. Možda od nepoznatog, od toga što ne zna šta je ginekolog i kakve sada veze ima ona sa „biti mama”. Možda od rane na stomaku koja je izgledala tako veliko, veće i od nje same. Beli mantil i neko u njemu govorili su tiho i jednolično, sa smeškom praznog bodrenja i prikrivenog sažaljenja. Doktorka je znala koliko će devojčici biti teško da postane majka, ali nije znala da li će uspeti. Uplašeni smešak je govorio da verovatno neće. Da, ta devojčica sam ja. Devojčica koja gleda u ranu na stomaku, koja joj je podelila život na pola. Na vreme kada je mislila da bebe donose rode i vreme kada je osetila koliko je teško postati mama. Između te dve mene dešavao se život. Provela sam svoje dvadesete godine nastojeći da nikako ne ostanem trudna. Zahtevi društvenih normi govorili su da sam mlada i da ima vremena.

„Nikako pre braka, pazi se, čuvaj se, ne treba ti dete još uvek, imaš vremena, čekaj, završi fakultet, nađi pravu ljubav, putuj, druži se, pa tek onda. Neće ti to pobeći.”

Ukratko – nikako nemoj da ti se sada to desi. Prošle su godine od onog novembra do trenutka kada sam opet bila pored ginekološkog stola. Sada mi je neko vrlo jasno rekao: „Nećeš moći kao svi drugi. Ipak, ima rešenja, vantelesna oplodnja je tu.”

U mojoj glavi odzvanjalo je samo ono „ti ne možeš”, dalje sam slabo čula i slabo razumela. Razumela sam da nikada neću uspeti da iz nežnog predavanja ljubavi sa svojim mužem dobijem bebu.

Nas dvoje smo dugo sedeli nemi, u tišini.

Dakle, tako će biti – samo mi, samo on i ja. Bez bebe. Zauvek.

Milioni i milioni ljudi dobijaće bebe, spermatozoidi će plivati ka jajnim ćelijama, žene će kupovati testove za trudnoću, cepaće se bele majice, biraće se benkice i boje zidova za dečiju sobu…

Tuga se grozdila mom srcu sa svakom novom sli kom koja nas je isključivala.

Od tog trenutka naš život se pretvara u besomučnu jurnjavu za bebom, koja nikako da dođe. Kao da ti svaki dan daje potvrdu da nećeš uspeti, ali ti i dalje ideš istim putem. Tu su serije hormonskih terapija, ultrazvukova, intervencija, pregleda, isprobavanja različitih čajeva, preparata, odlasci od stručnjaka do stručnjaka, brojanje do ovulacije, brojanje negativnih beta u uvek, u krajnjem zbiru – nula. Niste trudni.

Ja ne mogu. To je definicija mene. Ne mogu da budem kao druge. Ne mogu da podarim život. Posle nekoliko postupaka vantelesne oplodnje drugarice su izbegavale da mi kažu da su trudne. Plašile su se moje reakcije. Ne krivim ih – i ja sam se plašila svoje. Osećala sam se krivom, drugačijom, neplodnom i nepogodnom.

U san bih tonula uz ista pitanja:

Da li ću ja ikada?

Da li je moguće da neću nikada?

Da li moj muž i ja ne zaslužujemo bebu?

Čiji su ovo gresi?

Čije grehe nosim i kako da ih okajem?

Ima li Boga?

Postoji li on?

Zašto ja i zašto mi?

Čemu ova i ovolika patnja?

Zašto sam kažnjena?

Da, neplodnost je toliko i još više teška.

Htela sam da vrištim, ali nisam. Gutala sam suze zajedno sa terapijom svake večeri i nadala se da će moja upornost ipak pobediti moj usud. Moj svet se rušio, a svemir nije mario. Svi su nastavljali sa svojim poslovima i životima, kao i obično. Tuđa deca su rasla, bete su se nizale. Nisam bila ljubomorna, samo sam duboko žalila sebe. Žalila sam što me neće. Dešavalo se da sanjam svoju bebu. Provlačim joj prste kroz kosu, a ona se glasno smeje. Buđenje je dolazilo kao hladan tuš. Ponekad sam bila baš ljuta, ljuta na sebe i na svet oko sebe. Ljuta na lekare, ljuta na rezultate, na laboratoriju, na šaltersku radnicu, na prijateljicu, na majku, muža. Često nisam umela sebi da objasnim svoje emocije, svoja ponašanja. Jedino što sam znala jeste to da me je želja za bebom koju nemam menjala iz sata u sat, iz sekunde u sekundu, iz vantelesne u vantelesnu. Moja pobeda nije dolazila.

Posle desete vantelesne oplodnje, čarobni pozitivni broj se pojavio na testu za trudnoću. Poleteli smo jako i visoko. Držali smo se za ruke i plakali kao deca. Videli smo nas troje, po prvi put u životu. Plašila sam se tog osećaja, te neopisive sreće od koje sam doslovno osećala da mi srce iskače iz grudi. I da, deo srca odskočio je od mene zauvek onda kada je njeno srce stalo, a sreća je trajala prekratko. Slomljeni i ranjeni do srži, ušli smo u novi krug pitanja i patnje.

Mora da postoji pobeda, konačan završetak ove agonije. Gde se ovo završava? Ustali smo, kao i mnogo puta ranije, jer je u snove još uvek dola zila neka kosa koju mazim. Posle 14 godina i 14 postupaka, iza nas smo ostavili genekološke intervencije, spermograme, hormone, infuzije, suplemente, suze, bol i neizvesnost.

Ispred nas je stajala prgava i nežna, plačljiva i radosna Ljubica. Moja pobeda. U njenom imenu stopila sam sve ljubavi koje sam imala. Vezujem joj kosu koju sam sanjala, ljubim ruke o kojima sam maštala i pratim je u vrtić. Dok mašem svojoj devojčici sa prozora, pomišljam kako joj želim sasvim drugačiji put od devojčice koja sam bila. Nikada neću moći da vidim taj brižni, beli mantil sa početka moje velike slike o rodi teljstvu, a volela bih.

Volela bih da mahnem i doviknem: Hej, uspela sam! Jesam! Vidite je!

Moja najveća pobeda, najteža pobeda- moja Ljubica!

Ovaj tekst publikovan je u Magazinu Plodnost br.1. Za sva pitanja i nedoumice, molimo Vas da nas kontaktirate putem mejla office@ivfcentar.rs ili putem besplatnog telefona 0800 707 077. Nije dozvoljeno kopiranje tekstova bez navođenja izvora.