Ne, ne pitam te kako si…
Vidim…
Vidim samo da nosiš duge rukave na vrelini, a sve to da niko ne vidi tvoje plave vene i tragove od igle.
Vidim na tvojoj ruci trag braunile od aspiracije. Sigurno se pitaš što baš moraju da te ubodu tu gde se vidi. Bolje bi bilo da je malo iznad pa da ovi dugi rukavi i to sakriju.
Nema veze za braunilu, zaboravi to, sad je važno šta kaže embriolog.
Ako ima dosta embriona, šta ćeš sa njima svima? Već si zamislila kako imaš tri puta blizance, možda i trojke, ali šestoro dece minimum. Kako ćeš sve? Ako nema embriona, šta ćeš bez njih, onda ti se plan ruši. Šta ćeš bez plana? Kako god okreneš, isto pitanje – šta ćeš?
Vidim da nešto danas nisi baš pri sebi. Što ti daju taj lek, može li transfer bez toga pa da posle možeš na posao i da niko ne shvati da si čudna?
Vidim kako ne smeš da se sagneš da uzmeš to što ti je ispalo. Pa te sada, zaboga, odjednom bole leđa i mora neko drugi da ti podigne to.
Vidim te na porodičnoj proslavi, ne smeš da podigneš to malo dete tvoje sestre jer ne smeš ništa teško posle transfera.
Vidim kako suptilno daješ svom mužu znak da je vreme da se sklonite negde da bi mogao da ti da injekciju. A vidim i poglede ljudi koji misle kako ste, eto, samo otišli sa tog porodičnog okupljanja jer vas baš briga.
Vidim te u čekaonici, okruženu ljudima koji razgovaraju o svakodnevnim sitnicama, dok ti pokušavaš da se fokusiraš na nešto drugo – na nade i strahove koji te preplavljuju.
Vidim kako otvaraš mejl sa rezultatima Bete. Hoće li biti oni koje priželjkuješ ili oni zbog kojih iznova padaš? Vidim kako u sekundi smišljaš plan šta ćeš ako je beta negativna i koja je sledeća analiza, koji je sledeći doktor.
Koja je sledeća stanica?
A nemaš pojma ni na kojoj si stanici ni kolko ih još ima ni gde ti silaziš i da li uopšte silaziš. Vidim da se i dalje voziš u tom vozu i veruješ da će te on odvesti negde.
Negde…
Vidim ti tu pomešanu sreću i tugu kad saznaš da su drugi ljudi tako lako uspeli. A ti nisi ni lako ni teško. Nisi nikako.
Vidim kako slušaš ljude koji te savetuju šta ćeš jer, eto, to je tako jednostavno. Samo uradiš to nešto što ti savetuju i to je to, rešeno.
A vidim i koliko strpljenja imaš za ljude koji te samo „suptilno” odmeravaju, pa još „suptilnije” pitaju jesi li se ti to nešto ugojila ili…? A svima je njima stalo više nego tebi do toga da imate bebu, to se podrazumeva. Svi su zabrinuti, a ti… Sigurno ti tu nešto pogrešno radiš, nešto pogrešno jedeš. Ili jedeš previše. Ili ne jedeš dovoljno. Ili ne kuvaš. Ma nešto je sigurno pogrešno, sada će ti ovi ljudi što te odmeravaju to razrešiti. Ti ne brini ništa.
Vidim ti tu suzu iza osmeha. Da, stvarno je vidim iako pokušavaš da je sakriješ. Ali ne brini, ne vide to svi.
Samo mi.
Ne pitam te kako ti je muž.
Vidim…
Vidim ga kako te pažljivo gleda, brine o tebi, ali ne zna kako da ti olakša.
Vidim da ima podočnjake jer je jutros čekao da se probudiš iz anestezije dok niko nije znao gde ste.
Vidim da razmišlja kako će sve da izgura jer ti nemaš posao na kojem su te maltretirali kad si morala na bolovanje.
Vidim da nemate para za letovanje pa svima govorite kako vam se ne ide, a u stvari ste poslednji dinar dali na intervencije i analize posle ko zna koje kiretaže.
Vidim kako ga niko ne pita kako mu je jer je on muško, a njima je lakše. Muškarcima je to sve ništa.
Ne pitam te kako ti je u braku.
Znam…
Znam da ste do sada sto puta gledali na sat, u kalendar, u mejlove sa rezultatima.
Sve što ste radili, radili ste po receptu.
Znam da se često osećaš kao da se tvoj brak vrti oko medicinskih terminologija, doktorskih pregleda i rezultata.
Da li ste još uvek tim ili su vam medicinski papiri postali jedini zajednički jezik? I ponekad se zapitaš da li je strast postala samo senka onoga što je nekada bila?
Znam da jedete samo ono što treba i što utiče na endometrijum, amh, insulinsku… Ništa drugo vam se ne jede… Da ste ubeđeni da će vam bolji način ishrane doneti bolje rezultate, ali nije to dovoljno. Morate još zdravije.
Ne pitam te jesi li videla da su svuda sniženja.
Vidim…
Vidim da nosiš iste stvari i da ne kupuješ ništa.
Vidim da odvajaš pare u kovertu za lekove, za terapije, za svaki slučaj.
Pa onda odlučiš da nešto kupiš sebi i grize te savest danima. A svakako ti to ni ne treba. Ne znam ni zašto kupujes sebi bilo šta.
Ne pitam te kako ti je na poslu.
Ne možeš…
Ne možeš da tražiš veću platu jer ćeš možda na bolovanje.
Ne možeš da tražiš bolju poziciju jer kako da ti daju nešto ozbiljno, možda ćeš uskoro biti trudna.
A ne možeš ni da ne kažeš za svoju situaciju kolegama i nadređenima jer svaki čas moraš kod lekara, na bolovanje, kako da uzmeš slobodne dane ako ne kažeš.
Ne možeš da pričaš sa kolegama o poslu jer znaš već… samo malo sa tobom mogu o poslu, a onda je neminovno pitanje „Šta ima novo”.
Pa šta može da bude novo. Eto možda je novo da te direktor maltretira da bi dala otkaz jer si nepoželjna, sad ideš na bolovanje, sutra na trudničko… Možda je novo da ti svi ulaze u krevet, u donji veš, u seksualni život, da si svoju intimu prosula tu pred sve njih i da oni sada mogu sa tim da rade šta hoće. (Mada, čekaj. To nije novo. Novo bi bilo da te okruženje na poslu podrži. Čujem da ima i toga. Ako je to tvoj slučaj, onda si prava srećnica.)
Ne pitam te kako si.
Znam da nisi dobro. I znam da to nećeš tako lako priznati.
Ni meni, ni sebi…
Pitam te samo:
IMAŠ LI DOVOLJNO VERE? Imaš li, zaista?
Imaš? Onda znam da ćeš uspeti!
Ali ako ti nedostaje, znaj da je u redu potražiti pomoć. Nema potrebe da sve nosiš sama.
U redu je osetiti se izgubljeno, ali nikad ne zaboravi da si snažnija nego što misliš.
Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
