Prođu dani do embriotransfera. Ma nekako brzo. Svaki dan ultrazvuk, vađenje krvi, bockanje, stimulacija, stop injekcija…Menjaju se dani, smenjuju se emocije, rezultati, folikuli rastu, neki se prate, merimo endometrijum, svi smo u brojevima i vrednostima i svakog dana se nešto dešava. Nekako je aktivno, puno dešavanja. A onda sledi…šizofrenija čekanja bete.

Dođe i dan aspiracije.

Aspiracija (punkcija) je trenutak kad utoneš u najlepši san i znaš da kad se probudiš – biće sve završeno. Samo čekaš da ti kažu koliko ćelija imaš. Koliko si, kao neka “koka”, snela jaja. To je što je. Koliko ima – ima. Merili smo, jurcali, primali hormone, čuvali se unazad od raznih infekcija kako bi sve bilo potaman i došao je trenutak kada se ćelije odvajaju od tebe, izlaze iz tebe i odlaze u laboratoriju. Doživim to kao nekakvo napuštanje. Čudan osećaj. Odoše svojim putem…Kao deca koju gajiš, pa kad porastu odu svojim putem u svoje pobede. Ništa ne možeš da uradiš koliko god da se trudiš. Nisu tu i ko zna šta rade. Tamo u laboratoriji čekaće ih epruvetice, šoljice, mikroskopi, ruke i oči embriologa, ali i momci – spermići. Očišćeni i očešljani. Spremni za pravi pohod u laboratoriji. Ništa ne znaš. Ne vidiš šta se tamo dešava. Čekaš da ti jave. Možda se žurka u labu, a ti, naravno, ne znaš. Kao pravi roditelj.

I onda kad jave i kad dođe taj dan za transfer..

 Pripremaš se za najsvečaniji trenutak u svom životu – da ponovo svoju decu sviješ u svoje gnezdo. Raširiš noge na stolu i otvoriš srce u želji da im tamo, gde ih smeste, bude fino i lepo, toplo i mekano. da se lepo nameste i rastu u stomaku dugo, dugo – tačno 9 meseci.

Trenutak embriotransfera uvek je najlepši trenutak vantelesne oplodnje. 

To je to. Embrioni su tu. Materica spremna. Svi smo veseli i svi mislimo pozitivno. Mazimo stomak i mantramo. Tog dana ne misliš ni na šta. Nema, nekako, ni tih loših misli. Jedva se pomeriš s tog ginekološkog stola u nekom čudnom strahu i grču i nekako polako, ali sasvim polako, da ih sada ne daj Bože ne izgubiš (jer samo što su stigli). Silaziš niz stepenice klinike, krećeš se u grču, polukočena u stomaku i ne želiš da ideš da piškiš, iako ti se piški nenormalno jako. Trpiš. Lepo ti je i trpiš, jer se bojiš.

Korak po korak tog dana opuštaš se, polako sebi u glavi objašnjavaš da su bebironi tu i da samo treba da se “ugnjezde” i da će to biti. 

I sva si pozitivna – šizofrenije nama. Najnormalnija osoba.

Ali simptomi počinju da se pojavlju, polako i lukavo. Euforija iz minuta u minut opada, pa skoči andrenalin, pa krenu suze..Šizofrenija se pojavljuje. Prvih dana je nekako i lakše, ali šizofrenija je opasna bolest – lukava. Emocije se smenjuju iz sekunde u sekund. Kako dani odmiču sve je gore. Kako se približava TAJ dan D – grč je sve teži i teži, a ludilo sve jače i jače. Ne raduješ se danu D kada odlaziš da daš krv na analizu, pa se onda par minuta posle grizeš jer se nisi radovala, a moraš da budeš pozitivna, svi to govore i znaš da moraš. Misli pozitivno o danu D! Kad si radosna onda se grizeš što se previše nadaš. Simptomi šizofrenije sve jači i naglađeniji.

Strah počinje da bude izraženiji od 7. dana. Tada naglo raste. Znaš da ako se implantiralo – implantiralo se, a ako nije – ne želiš da pomisliš. Uzimaš razne progesterone koji daju takve simptome da ti se sve više i više čini da si stvarno trudna i da ne može da se pogreši. Gledaš film, a u stvari čitaš na googlu simptome trudnoće i tražiš neki kod sebe. Uzmeš knjigu, a onda je posle par stranica baciš jer te žigne nešto. Kad ideš da piškiš – strah se pojačava jer svako briskanje “dole” tera te da izbuljiš oči i da lepo i detaljno pogledaš toalet papir – da nema slučajno neka druga boja osim obične beličaste sluzi od vaginalete? 

Buljiš ponekad dugo.

Da može neko da izmisli neki drugi način odlaska u toalet u to vreme, u tih 12 dana, žene koje idu na VTO dodelile bi mu Nobela, garantujem.

Kad legneš da spavaš – zagrliš muža i on ti nežno mazi stomak, ne pričate naglas ali Nada spava između vas, verujete duboko u sve.

Želite jako i brojite dane i minute. Lakše je “kao” kad vreme brzo prolazi, kad malo prošetaš, ali – koliko da šetaš, a da ne uznemiriš malecne bebirone unutar tebe? Hm…mnogo pitanja odmah, i povlače neka druga pitanja i još pitanja…. 

Nekad te žigne jako u predelu donjeg stomaka.

Grudi zabole baš kao pred ciklus – i onda te oblije hladan znoj – ne želiš da bude ciklus. Ne želiš i tačka! Otrčiš u toalet još jednom, iako je ovo već 50 put danas, ali za svaki slučaj – proveravaš! Da budemo sigurni! Kad je stanje mirno u toaletu, lagano se vratiš, vidno veselija na svoje mesto za čekanje. Čekaš taj 12. dan, a sve je gore i gore! Dani, naravno prolaze, a šizofrenija uzima maha.

Dođu i neki prijatelji, popričaju malo s tobom, ali misli lete, zaboraviš u nekom trenutku u toku razgovora na transfer i bebirončiće, a onda se presečeš – kako sam, bre, smela da zaboravim na ovo? Ju, ju, ju…Onda kreće savest da radi – možda sam trudna, a zaboravljam na najbitniju stvar u životu!? Misli, ženo, misli na decu! Sram te bilo! Naravno, paziš šta jedeš, šta piješ, koliko stepenika ima zgrada ka kojoj si krenula, i ako je baš, baš lepo vreme izađeš napolje i naiđeš na trudnicu – dođe ti da joj kažeš: Hej, mala, i ja sam trudna, samo još ne znam! Ali prećutiš, nećeš da brzgaš, ne želiš da malerišeš. ionako je ostalo samo još par dana. Misli lete brzinom svetlosti u glavi i smenjuju se – od trudničkog stomaka, do praznih ruku, od pregleda i otkucaja srca do suza i tuge. Razmišljaš i o opcijama – šta ako ne uspe, ali brzo odagnaš te odvratne misli. 

Moraš da budeš pozitivna i tačka! Šizofrenija-stadijum 2.

Spavaš mirno noću, jer progesteroni uspavljuju, uljuljkaju te kao bebu, pa se jedva probudiš ponekad. Desi se i neka vrtoglavica – ahaaa, to je simptom! Idem na google, odmah, tamo stoje svi odgovori. Čitaš na netu da žene mere tempetaruru – toplometar si zaboravaila!!? Ju!! A, vidi šta žene kažu!? Jooj, a ja nisam merila temperaturu?! Moram pod hitno da počnem da merim! I počinješ!! Jer ostale su merile!

Kućni test za trudnoću stoji u kupatilu, a i apoteka nije daleko. Već je blizu taj dan. test može da kaže već da li smo ili nismo uspeli. Maa, da skratim agoniju i piškim u test?? Nema veze ni što nije prva jutarnja mokraća, videće se, pokazaće…! Mami te taj test – nervira te. Zašto li ga imam uopšte? Ma neću i tačka! Kažeš sebi! Čekaću betu kako su rekli, pa nek bude šta bude!

I tako dođe 12. dan! Kažu lekari ponašajte se normalno koliko možete. 

Normalno? Aham, važi! 

Prva pomisao bude – biću normalna, ali osećanja luduju, ne daju mira. Jednog dana sam super, sutra nisam. To je to normalno ponašanje – šizofrenija stadijum 3. Ma šta jednog dana?? Malopre sam bila normalna, a evo sad nisam!! Neki bes me obuzeo!

Daš ruku laborantu i razmišljaš – on sada uzima krv koja će reći jesi li ili nisi, jeste li ili niste? On će znati pre mene. Čekaj, možda ne baš on, možda neka žena tamo u laboratoriji? Šta ako pogreše nalaze? Pomešaju? Valjda rade odgovorno! Nadam se… Deluju profi! Ali on mi deluje nekako mlad… A šta ako izgube bočicu? Lom ću, bre, da napravim!!

Čekaš par sati, kao par godina. Vreme stoji! To je to! Na papiru će stajati brojevi koji će reći sve. Ili na mejlu! Ko sme da pogleda u telefon – nek digne ruku!

Autorka: Sandra Jovanović

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.