Sedim u maloj čekaonici. U krilu čvrsto držim svoju plavu fasciklu, prepunu papira i analiza. Svaki izveštaj i nalaz brižljivo je poređan hronološki. Pored mene je moj muž, zagledan u svoj telefon, pa ja posmatram žene oko sebe. Jednu ne drži mesto, nekoliko puta je ustala, šetala i vratila se na stolicu. Cupka nogama u mestu i gleda neprekidno u pravcu ordinacije. Osećam njenu nervozu i ne prija mi. Pored druge sedi muž i nešto tiho pričaju. Posle nekog vremena jedna žena ulazi sama. Pomislim: baš tužno, na dan komisije došla je sama, sigurno će je vratiti. Znam da moraju oboje da prisustvuju. Ako nešto znam, to su komisijski pregledi. A možda je došla samo nešto da pita, mi uvek imamo nešto da pitamo. Međutim, ona ne pita ništa. Seda pored mene, blago se osmehuje i kaže mi: „Ćao, ja sam Milica, sama sam došla na komisiju, jer idem na donaciju spermatozoida pošto nemam partnera.“ Tek tako, bum!

Osetila sam ovu njenu naizust rečenicu kao šamar, a onda sam shvatila – predstavljanjem mi je uzvratila šamare koje je, sigurno, dobila našim pogledom. Mnogim našim pogledima u različitim čekaonicama života. Sama žena i njena želja.

Nemam snage da mrdnem, samo još jače stežem svoju fasciklu.

Preda mnom je žena koja se na ovaj put uputila potpuno sama, bez muža, bez muškarca, sa donorom! Šta da je pitam, šta da kažem? Gledam u jednu tačku, pa u mog muža ispod oka, i shvatam koliko mi samo znači. Takvi trenuci te ponekad osveste. Prošli smo sve zajedno, od prvih analiza, prvih dijagnoza, prvih briseva i bakterija, pa sve do sada. Lečili smo ureaplasmu zajedno, gledali u brojeve njegovog prvog spermograma, zajedno plakali i radovali se. A sada? Sada je iza nas 4 pokušaja vantelesne oplodnje, moje četrdesete, njegove četrdesete i kusur, embriotransferi, zamrznuti embrioni, aspiracije, hormonske stimulacije, moje nervoze i njegovo strpljenje.

Moje nove bore na licu i tuga koja kao duh stoji između nas. I da, iza nas su i negativne bete. Gomila negativnih beta i mnogo osuđujućih pogleda raznih iz našeg okuženja.  Ah da, tu su i nepresušne priče nepozvanih ljudi koji znaju nekog ko zna nekog ko je uspeo onda kada se opustio i otišao na more. Sve smo to prošli zajedno. Zamišljala sam uvek dete baš sa njegovom kosom i očima, mojim karakterom. Kruna naše ljubavi i naše nežnosti. Spoj nas dvoje. Ali nikako da se desi, evo već godinama. Istrošili smo reči pričajući o tome. Istrošili nade, nadajući se. Bodrio me i kad sam padala na dno, podizala sam ga kad mu je bilo mnogo teško. On i ja i naš krug ljubavi.

Ona sada sedi pored mene, sama. Sama Milica. Da li je moguće da iza sebe nema nikakvu borbu? Možda joj beba treba samo da upotpuni svoju kolekciju uspeha?

Možda kao dodatna igračka? A možda je ovde dovodi upravo to što je mnogo izgubljenih bitaka iza nje? Nikada do sada nisam upoznala nikog ko je poželeo da ide sam na ovaj put, da prolazi sve ovo što sam ja već prošla i to bez ruke muškarca, bez ideje da je dete polovina mene i polovina njega. To dete će imati samo nju? A šta ako joj ne uspe? Ko će je bodriti i podizati? Kako će ona sama podizati dete? Bože, šta sve ljudima padne na pamet. Zaista sam iskreno imala taj osuđujući ton u sebi dok sam zurila u muža i nevidljivu tačku. Sve ove misli, priznajem, prošle su mi kroz glavu.

Sluđena pitanjima kojima sam sebe preplavila, dok čekam gospođu da dođe i prozove nas, odlučujem, ali baš detektivski, da porazgovaram sa ženom koja ima isti cilj kao i ja, ali drugačije okolnosti. Zaista želim da znam šta je u njenog glavi. I započinjem najnaivniji razgovor koji se može zamisliti.

Nekako je tako život namestio, mnogo zajedničkih ljudi, mnogo situacija gde smo se mogle sresti ali nikad nismo, i eto sada baš jesmo. U razgovoru nas je spojila slična energija i slično razmišljanje. Njen optimizam i njen osmeh, a moja tiha tuga koja ne daje osmehu da se protegne. Moj strah i njena neustrašivost. Moja neizvesnost i njena konačnost da uspe. Divila sam se ja njoj, ali i ona meni. Fascinirala ju je naša ljubav, a mene njena odlučnost da uđe u neizvesno. Sama Milica. Od toga dana pa na dalje, često smo razgovarale telefonom, izlazile na kafu zajedno, razmenjivale iskustva i približavale se jedna drugoj, svesne da nas je spojila ista želja i da nas čeka sličan put, ali da su naše različosti tako velike da nas jedino mogu spojiti, nikako razdvojiti.

Milica je bila žena stena. Samosvesna, jaka, razumna i inteligentna.

Radila je odgovoran posao u velikoj kompaniji, hodala jako i stameno, a u suštini je bila mala žena slomljenog srca. Iza nje je stajao propali brak, smrt oca, bolest majke, previranja na poslu. Brak se slomio onog trenutka kada ju je bivši muž prevario iako je ona sa njim želela dete. Oduvek je nekako znala da on ne želi baš toliko dete, ali se kao i svaka druga žena nadala da će ga promeniti i da će ih dete spojiti. Kada do trudnoće nije dolazilo godinama i kada je predložila da posete lekare, naišla je na odbijanje i osudu od čoveka koga je volela više od svega. A imali su sve, baš sve… Veliki stan, dobar posao, uređene živote, mnoštvo slika na društvenim mrežama gde stoje sve njihova putovanja koja verovatno ja nikada neću dostići, osmesi i bezbirižan odnos koji ničim nije pokazivao da je iza svega toga prava oluja.  Činilo se kao da ljubav cveta i da taj brak niko neće uzdrmati i nikada. Uzdrmala ga je želja za detetom koju njen muž nije imao.

Milica je pokušavala i da ucenjuje ali i da moli. Kaže da je nekoliko puta plakala i preklinjala, ali da on nikada i nikako nije želeo da ode na osnovni pregled tvrdeći da on zna da može da ima decu i da mu nikakav doktor za to nije potreban. Sama je prikupila sve svoje analize, obišla najbolje stručnjake u zemlji i dobila odgovor da je sve u redu. Suprug mora da uradi spermogram! Mora! Svi su joj to rekli.  Nikad to nije hteo, nikad nije poželeo, nikad se nije uznemirio zbog njenih suza. Sumnja je padala i na lekare, i na analize, ali nikada na njega samog. Smatrao je da je neko nešto pogrešio, da verovatno nije sve baš tako u redu, a i ako je u redu, samo treba da se opuste.

Desiće se, Milica preteruje. Previše želi da kontroliše sve a ne ide tako u životu. Često je govorio da im ništa ne nedostaje, da im je lepo, da za sve ima vremena, a i ako se ne desi, pa dobro, nije se desilo. Smatrao je da ne moraju da budu deo klišea i dobiju dete, organizuju rođendane po igraonicama, prave krštenja i ostale zabave samo za rodbinu. Dete ionako traži mnogo odricanja. On na to nije bio spreman.

Nikada, ali baš nikada, se nije udubljivao previše u njene želje i potrebe.

Njegov stav i njegovo mišljenje bili su mu jedino važni. Ostalo se nije računalo. Milica bi sve to oprostila, preko svega bi prešla, ali preko izdaje nije mogla. Nakon što je saznala da je muž vara, pokupila je svoje stvari, otišla iz stana, podnela papire za razvod i započela novu etapu života. Sama Milica. Previše je to šareno i lepo bilo da bi bilo istinito. Nije je ni tražio, niti je molio da se vrati. Apsolutno ništa.  Izdaja, prevara i njegov isključiv stav prema detetu bili su dovoljan znak da se život mora preokrenuti naglavačke. Obijala je pragove, završila kod psihijatra, lečila svoju dušu ali vreme nije mogla da vrati.

„Znaš draga moja, da mi je neko rekao da ću ja birati donora i da ću biti sama mama, ni ja ne bih verovala, ali eto – život je čudo!“, govorila bi mi. „Ja sam sada srećna jer me je oslobodio, zahvalna sam mu na svemu što mi je dao do sada, a posebno na ovoj slobodi. Ja želim dete, želim da bude samo moje. Biću sama mama. Izgleda da su svi muškarci kao moj bivši muž. Nikom ne treba dete da mu kvari planove kada je izlazak u pitanju, neko putovanje ili provod. Svi oni žele samo avanture. Ovi koji nešto i vrede, oni su već zauzeti. Pa pogledaj mene, vidiš i sama koliko već godina imam, kada ću ja pronaći nekog i koja je verovatnoća da ćemo zajedno poželeti dete i da će se to desiti? Ja imam uslova, imam ono najvažnije, želju i ogromnu ljubav da pružim i želim bebu sada. Ne želim da čekam, biću sama mama. Svesna sam svega i znam da će u izvodu iz matične knjige pisati kosa crta na mestu oca. Veruj mi, bolje nikakav otac nego samo otac na papiru“, bila je vrlo odlučna.

Znajući celu njenu priču, videvši tu tugu razočarane žene u očima i bol koju nosi, a s druge strane sagledavajući sve što joj se desilo, nisam mogla da je ne razumem.

Milica i ja smo gotovo u isto vreme krenule u postupak. Milici su stigli spermatozoidi donora u kliniku posle nekoliko meseci. Zanimalo me je šta je sve to birala, šta je mogla da vidi o njemu, šta zna o tome ko je i čime se bavi. Ona je na to odgovarala : ja sam oca svog deteta imala, i izgubila. Ovo je donor. Ova beba će biti samo moja. Biću sama Milica, sama mama.

Moja vantelesna oplodnja bila je neuspešna, opet još jedan poraz. Moj muž sedeo je pored mene i držao me za ruku, plakali smo zajedno kada su stigli rezultati. Opet na početku. Opet još jednom. Milion puta sam pomislila šta bih bez njega. Kakav bi moj život bio? On je moja polovina, moje sve. Samo s njim, i ni sa kim drugim ovo sve ne bih mogla. A Milica?

Sama Milica je trudna. Čeka dečaka. Već se polako navikla na činjenicu da je trudna. Manje radi i nikom još ne govori da je u drugom stanju. Pitaće ljudi svašta, neće joj verovati da je sve to sama uradila. Ali ima taj predivni osmeh koji krije jer zna da ispod njenog srca kuca još jedno srce. I svakog dana Milica i ja čavrljamo o tome koliko je značajno to što smo se srele baš tog dana. I iako ja opet nisam uspela, i iako je Milica uspela baš iz prvog pokušaja, ja znam da ću i ja imati taj skriveni osmeh na licu, samo sada je njeno vreme. A ja? Dokle ću čekati?

Dokle god da treba.

Autorka: Sandra Jovanović

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.