IVF Centar se zahvaljuje Svjetlani Mandić, Jeleninoj mami i autorki priče

Moja priča počinje 22.12.2022. godine. Želim da je započnem od najsrećnijeg dana u svom životu. Tog utorka rodila sam moju Jelenu i postala mama. Počinjem svoju priču od događaja koji nikada do tog dana nisam smela da izmaštam do kraja, a toliko sam maštala o njemu. Plašeći se da ga nikada neću doživeti, ipak sam verovala. Uvek sam verovala i nikada nisam odustala. Baš zbog toga, kada bi mi krišom došle misli kako bih se osećala kada bi držala svoje dete u naručju, pitala sam se da li ću vrisnuti,da li ću reći „hvala ti, Bože“, da li ću plakati. I nije bilo ništa od toga.

Sećam se – donose mi je i stavljaju na grudi, a ja kao u nekom snu.

Ona lepa, najlepša na svetu, divne boje lica i kao da mi se smeška… a mene obliva do tada nepoznati blaženi mir. Čvrsto je grlim i držim mirno i sigurno, kao da smo godinama vec zajedno.

Sa bilo kojim osećajem u životu, bilo kojim dostignućem, obrazovnim, poslovnim, materijalnim… to se ne može meriti.

Zovem se Svjetlana Mandić i da – ostala sam trudna u 51. godini i rodila sasvim zdravu djevojčicu u 52. godini. Ja živim potpuno novi život uz moju princezu i slavim svaki dan proveden sa njom evo već 19 meseci.

Dali smo joj ime Jelena. Duga je priča o simbolici ali postoji i veliko hvala jednoj Jeleni, mnogo nam je pomogla.

Moja Jelena je vesela i nasmejana devojčica i ja je nikad nisam doživljavala kao malu bebu, pošto mi je uvek bila nekako velika, odvažna i posebna. Njene tako divne i krupne oči iz kojih izvire radost nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Dug je bio put do ostvarenja moga sna, veoma dug i obećala sam sebi da nikad neću odustati zato što sam uvek želela da postanem mama.

Nikakvih zdravstvenih problema nisam imala ali teško sam ostajala trudna. Nakon dve prirodne trudnoće koje su se završile spontanim pobačajem i jednom bezuspešnom vantelesnom oplodnjom,odlučili smo se za odlazak u inostranstvo, u Slovačku. Tada sam već imala preko 49 godina i nakon nekoliko konsultacija, odlazaka u Bratislavu na pregled, dostavljanja mnogobrojnih nalaza i analiza, uspeli smo iz prvog puta.

Nekako, ja sam u svojoj glavi to posložila ovako: došli smo u Bratislavu na jedan odmor i biće sve dobro. Uz veliku podršku muža i moj unutrašnji mir, uspela sam da taj proces doživim upravo ovako. Dvadeset dana nakon transfera embriona, kada sam dobila potvrdu da sam trudna, pala sam na kolena. Plakala sam i ponavljala: ima Boga, ima Boga!

Moram priznati da sam u tim prvim nedeljama bila uplašena, sve zbog prethodnih loših iskustava. Ali sam pokušavala da skrenem misli – odmarala sam, dosta sam šetala, čitala knjige i bila mirna. Mislim na unutrašnji mir. Odlučili smo da priču o vantelesnoj oplodnji ne širimo među prijateljima i poznanicima. Ne zbog osuđivanja, jer mene to nikad nije doticalo, moj unutrašnji glas mi je uvek bio nekako najmerodavniji. Odluka je bila takva zbog raznih pitanja i potpitanja: kad ćete, ima li šta novo, a zašto sad tako i tome slično. Nikome nije potrebno dodatno opterećenje pored silnih pregleda, analiza, slanja meilova, čekanja, usklađivanja radnih vremena, slobodnih dana… Na kraju krajeva, obezbeđivanja novca da bi se sve to platilo.

Nije potrebno da trošite energiju na razgovore koji vam u tom trenutku nisu bitni.

Posle prvih pregleda i konstatacije da je sa plodom sve u najboljem redu, odjednom me je obuzela sreća i osmeh koji nisam skidala sa lica. Moje telo je postalo lepše, dobila sam neverovatnu snagu i takav divan osećaj sam imala tokom cele trudnoće koja je protekla bez bilo kakvih problema. Pretpostavljala sam da je divno biti trudnica, nositi novi zivot u sebi i radovati se, ali tako da je divno nisam ni mogla da zamislim. Sve bih opet prošla i preglede i analize,samo da sam opet trudna.

A išla sam na raaaazne preglede… Davala krv na analizu nebrojeno puta, bila na pregledima kod ginekologa, interniste, kardiologa, endokrinologa. Skoro svake nedelje je bio nekakav pregled a nisam imala nikakvih tegoba i sve je bilo u granicama referentnih vrednosti. Niti sam imala visok pritisak, ni trombofiliju ni insulinsku rezistenciju, ali su mi svi lekari preporučivali da uzimam najmanju dozu lekova radi prevencije. Čak sam sama sebi tokom cele trudnoće davala injekcije protiv trombofilije uz praćenje nalaza, sve zbog mojih godina.

A ja zdrava, šetam se gradom nasmejana i sijam.

Radila sam do sedmog meseca trudnoće, vozila auto, šetala i jela dosta voća, povrća, mesa i pila vode u velikom količinama. Išla sam u školu za trudnice koja se nalazi u Novom Sadu u sklopu Doma zdravlja i bila sam sa trudnicama kojima sam po godinama mogla biti mama. Iako su ostajale trudne prirodnim putem i bile neuporedivo mlađe od mene, nikakve razlike nije bilo između moje i njihove trudnoće. Srećna sam bila i zbog moje genetike i zdravlja, a zahvalna na mogućnosti da odem na vantelesnu i ostanem trudna i u mojim godinama.

Kada god sam išla na pregled ili šetala, poznanici ili slučajni prolaznici su mi čestitali na hrabrosti. Nositi trudnoću u mojim godinama jeste bila hrabrost. Bilo je i iskrenog čestitanja i suza i radoznalosti, ali  i ispitivanja kako sam ostala trudna i gde.

A meni je najbitnije bilo da mi je trudnoća u redu.

I bila je, u najboljem smislu te reči do samog kraja. Otišla sam na porođaj nasmejana, bez bilo kakvog stresa. Na prijemu sam rekla. znate li vi koliko sam dugo ovo čekala,  da dođem na kliniku za porođaj!? Moj san se ostvario.

Porodila sam se carskim rezom u totalnoj anesteziji. Porođaj je bio u redu,moja devojčica je dobila najbolje ocene, bila je malo krupnija a ja sam već prvu noć nakon porođaja malo šetala. I od tada više ne ispuštam moju Jelenu iz naručja.

Ona je sad velika devojka!

Čak ide i u vrtić i jako voli svoje drugare, a svaki njen uspeh je i moj uspeh. Kada se saplete i padne ja joj kazem:bravoo, kraljice moja, idemo dalje… Ona ustane i uz osmeh kaže: bravo! I tako nas dve nastavljamo naše putovanje.

Moja poruka svim budućim mama (tako ću ih nazvati zato što će biti mame) je da duboko u sebi nađu mir. Da veruju, da se mole kome god, kako god, da budu uporne i da se spreme za veliku bitku.

Mi smo žene, mi sve možemo.

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.