Čekam da prođe

Autorka: Sandra Jovanović

Od klinike do klinike, od doktora do doktora, od kredita do kredita… tako teče naš život. Godinama se već mučimo. Da…

Ovaj život postaje sve više i više mučenje jer posle svake negativne bete ja se osećam kao da se raspadam. Emotivno sam istrošena, emotivno sam nula. Ne znam ni da li ću imati dovoljno ljubavi za to dete kada, nekada dođe, jer sam svu ljubav istrošila na čekanje, na želje, na nadanja…

Osećam kao da sam umrla iznutra. Ne osećam bol više. Kod ginekologa odlazim rutinski. Više nemam onaj strah koji “normalne” žene imaju kad odlaze na redovan godišnji pregled. Gde je to sve nestalo?

Vantelesna oplodnja je proces koji vas slama.

Nisu tu problematični hormoni, njih ubrizgaš i puf-gotovo. Ništa se tu ne desi. Sve se dešava u tvojoj glavi. Nadaš se, veruješ, gineš za moguću bebu, meriš svaki pogled lekara i razmišljaš o svakoj analizi, ultrazvuku, nalazu. Onda usledi onaj period čekanja Bete. Tada nestaneš. Živiš samo i isključivo za TAJ dan – dan D. Da li jeste ili nije uspelo?

Više ne znam ni koliko dugo smo zajedno, moj muž i ja. Decenijama. Godinama.

Čini mi se još duže nego što stvarno jeste, jer smo toliko toga zajedno prošli a i dalje smo bez one glavne kupovine ostali – bez kupovine kolica, benkica, flašica… I dalje nema ništa novo kad drugi pitaju. Imam utisak da stojimo u mestu, da vreme prolazi a mi stojimo i čekamo. Čekamo da se nešto desi, konačno, i da pokrene ništavilo.

Ne, nije se ljubav izgubila, postoji i dalje. Pretvorila se u beskrajnu podršku koju pružamo jedno drugom. Pretvorila se u mnogo lepih reči utehe, u mnogo pogleda za koje tačno znamo šta znače, u mnogo puta izgovorene reči – Volim te i dalje.

Toliko stimulacija, toliko operacija – to je opis mog stanja.

Toliko i toliko patnje. Kad bih samo mogla da izmerim koliko suza je do sada pušteno, koliko noći nije spavano, koliko puta je ogrebana moja duša. Nemam instrument da to izmerim. Još uvek ga nisu napravili. Posle svega, ja i dalje koračam, jako i čvrsto, kao da se ništa nije desilo. Ništa. Kao da imam još mnogo snage za neuspehe, a nemam. 

Mrzim laboratorije! Podsećaju me na vađenje krvi i na taj BetaHcg test koji nikada nije pokazao ni jednu drugu vrednost osim nule. Mrzim apoteke jer stalno ulazim u njih i kupujem vitamine koji će mi pomoći da sledeći pokušaj vantelesne oplodnje bude uspešan. Mrzim ultrazvukove, ginekološke ordinacije, čekaonice, domove zdravlja, lekare, bele mantile… Belu boju. I nju mrzim, jer me podseća na sve što je do sada bilo. A nije bilo ništa.

Sve što je bilo može da se svede u par reči – mnogo pokušaja vantelesne oplodnje i ni jedan uspešan.

Niko ne pita koliko vas sve to boli, kako se osećate sada, koliko vam para treba za nastavak? Šta sad sledi? Kako vam je duša? Gde vam je snaga a gde srce? Niko se ne udubljuje. Svi kao shvataju ali niko istinski ne razume. Svi pitaju ima li šta novo, a lekari kažu – idemo dalje… I mi idemo. Jer moramo. Jaki i neuništivi. Do cilja.

Volim kad vidim trudnicu, verujem njenom osmehu. Verujem da joj je lepo i da se raduje novom životu-njenom životu, i uvek me vrati na pitanje – hoću li ja ikada? Nisam ljubomorna, nemam zašto. Ja čekam svog anđela. Volim kad čujem pozitivnu priču, nečiji put do uspeha, nečijie ushićenje što je na kraju uspeo jer se borio.

Skupila sam se u klupko, osećam se zgužvano jer ne upravljam situacijom nikako. A ko upravlja?

Ko odlučuje kada će stići moj anđeo? Lekari? Embriolozi? Banke koje mi daju kredite da isplatim ogromne cifre za pokušaje vantelesne oplodnje? Ljudi koji mi pozajmljuju novac za još jedan pokušaj? Država koja brine o natalitetu? Ili možda ON? ON zna kada je pravo vreme. ON zna kada si dovoljno patio i kada je vreme da budeš srećan. Istinski srećan. Stvarno srećan.

Čekam da prođe, savijena u to klupko, zgužvana.

Čekam da se ispravim, da se otvorim, čekam da ON odluči kada je pravo vreme za našeg anđela. Borim se sa sobom, borim se sa društvom, sa shvatanjima ljudi koji ne znaju šta je to vantelesna oplodnja a gledaju te sažaljivo, pretvaraju se da razumeju a ne razumeju ništa. Nisu bili – nisu osetili. Znam da će jednog dana doći baš taj pravi trenutak kada ću sa velikim ushićenjem ići kod ginekologa na Taj ultrazvuk. Baš taj! Tik-tak, tika-tak..tik-tak…

I svet će biti mnogo mirnije mesto i svima ću moći da kažem da ima nešto novo.

Autorka: Sandra Jovanović

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.

Slični tekstovi

Još naših blogova