Samo on i ja

Stojim ispred izloga radnje sa dečjom garderobom. Gledam i razmišljam da li će mi ikad zatrebati povijalice, benkice, veliki beli meda i flašice…? Ljudi ulaze i izlaze, majke kupuju, deca trčkaraju… Ja stojim.

Zaboravila sam kako izgleda živeti.

Kao da godinama ne živim već se nadam. Nije to isto. Živeti sa nadom je jedno. Nadati se i čekati da zaživiš je sasvim drugo. Kad se samo nadaš – ne dišeš. Držiš dah, kao pod vodom, i čekaš da izroniš. Čekaš i čuvaš udah za bolje dane. Preduga je tuga koju nosim.

Kad sam doživela prvi spontani pobačaj, raspala sam se na komade. Nikada se, kada bolje razmislim, nisam ni sastavila. Komadi su se rasuli svuda – po mom životu, po mom domu, po mojoj porodici, po mom poslu, po mojim prijateljima i po mom suprugu… Ne, nismo se mi tada emotivno udaljili. U tim najtežim trenucima, nas dvoje bili smo MI. Udaljavanje je došlo kasnije, neprimetno i polako. Od MI postali smo ON i JA. I tako je naša zajednica ustupila mesto zamenicama. Smetalo mi je to i bolelo me.

Počelo je sa zvukom otkucaja malenog srca sa monitora ultrazvuka.

Već sutradan, čini mi se, tog ritma više nije bilo i nastupila je tišina. Tešila sam se kako će se uskoro desiti drugo srce, snažnije i jače. I jeste zakucalo. Spojili smo se još više. Bio je to zvuk koji nikad neću zaboraviti. Drugo srce bilo je tako jako, tako stameno. Verovali smo da je to-to. Mazili smo stomak i uživali u sreći. Nas troje. Tri srca.

Kratko je trajalo. Raspad je usledio ponovo. Delovi moje duše nalazili su se svuda. Kao da se crni oblak spustio nad naš život. I tada sam prestala da dišem. To više nije bilo disanje, već utišano pomeranje pluća.

Odstranili su mi jedan jajovod. Drugi je bio oštećen. Sećam se da sam NJEGA držala jako za ruku posle buđenja, čvrsto, da ga ne ispustim. Činilo mi se da je sve već ispušteno. Ako i njega ispustim – neću se sastaviti. Tražila sam sebe u ogledalu. Slušala svoj dah. Želela sam da živim.

Počeli smo sa čestim odlascima kod lekara.

Stalno sam bila na nekim klinikama, kod nekih lekara – kažu najboljih. On je bio tu. Držao me za ruku. Uvek je bio tu. Tako stamen i tako jak, istajan u celoj ovoj borbi. Predložili su nam vantelesnu oplodnju. Nisam ni znala šta je to. Nije me toliko ni zanimalo. Bilo je bitno da taj proces vodi direktno tamo – do bebe.  Do jačeg srca. Do trećeg srca. Našeg.

Prvi pokušaj – ništa. Pa kako ništa? Zašto ništa? Dok sam se pitala, eto ti drugog pokušaja, pa trećeg… i opet ništa. Jedno veliko ništa. Nula na rezultatu u laboratoriji i moje noge koje klecaju po ko zna koji put.

Stojim sama ispred izloga.

Majke kupuju, premišljaju se, neodlučne su kad biraju model i boju. Gledam u pod dok prolaze i osećam se kao najgori krivac. Kao lopov koji je ukrao igračku u prodavnici. On nije ovde. Umorio se od svega. Emotivno se skrhao i odustao. Fizički je pored mene, ali ga zapravo nema. Nismo više oni isti. Nismo mi. Sada smo samo on i ja.

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.

Slični tekstovi

Još naših blogova