Sećam se svoje prve neuspele VTO. Iako je prošlo puno vremena, sećanje na neizmernu tugi zauvek se urezalo u srcu. Rezultati negativne bete stigli su dugog dana Božića. Tešila sam sebe – idemo dalje, ja sam jaka, neću da plačem… Ali suze su tekle same. Neću da patim – ali jecaji su bili nezaustavljivi. Sećam se neverice i nade da su bebe ipak tu, dileme da li su u laboratoriji pogrešili. Da li da prestanem da uzimam terapiju? Kupovina testa za trudnoću, pa čak i odlazak kod ginekologa i nakon ciklusa da proveri da li sam možda trudna. Očajnički sam se trudila da sačuvam nešto što nije postojalo. Tada nisam ni slutila koliko će biti trnovit put do trudnoće.

Ali da krenem od početka…

Suprug i ja smo se upoznali vrlo mladi. Meni je bilo 22, a njemu 25 godina. Studirali smo, suprug je radio, ali je završavao i drugi fakultet da bi našao bolje zaposlenje. Nakon pet godina, našu vezu krunisali smo venčanjem. U braku je sve bilo savšeno, pošto smo se dobro poznavali nikada se nismo posvađali. Ja sam počela da radim na radnom mestu svoje majke koja je dala otkaz da bi mene zaposlili.

Prolazilo je vreme, ali do željene trudnoće nije dolazilo. Odlazim kod ginekologa koji prati ovulaciju. Saopštava mi da je sve u najboljem redu. Trudili smo se da se opustimo, ali sa svakim ciklusom je sve više jačala strepnja. Prolazi još dosta vremena, odlazim kod drugog ginekologa koji radi sve potrebne preglede i detaljne analize hormona. Saopštava mi da su rezultati dobri i da ne vidi razlog da ne ostanem trudna. Nakon nekon vremena, odlazim i kod trećeg ginekologa koji je bio vidno skeptičan zbog mojih tada već 35 godina. Daje mi da uradim antimilerov i druge hormone. Na iznenađenje ginekologa, rezultati hormona su bili više nego dobri. Na moje pitanje da li da krenemo u postupak VTO, ginekolog mi govori da nema potrebe, daje mi trakice da pratim ovulaciju.

Verovala sam doktorima, a možda nije trebalo…

Kada smo konačno svatili da moramo da uznemo svar u svoje ruke i potražimo pomoć mimo našeg grada, odlazimo u kliniku za sterilitet.

Nakon detaljnih analiza krećemo u prvi postupak VTO.

Kao što sam na početku opisala, prvi postupak VTO je bio neuspešan. Morala sam da se vratim na posao, ginekolog mi je predlagao da produžim bolovanje, ali ja nisam mogla da otplaćujem kredit sa smanjenom platom od 65℅. A radije bih ostala kod kuće, da odbolujem, da sastavim delove ranjene sebe.

Povratak na posao je bio posebno stresan. Svi su znali gde sam bila iako sam samo pretpostavljenom rekla da idem na VTO jer sam morala na bolovanje. Nakon hormonske terapije pogađala me je svaka sitnica, pa na obično pitanje kako si, ja bih počela da plačem. Nisam imala kome da se izjadam, da otvorim dušu, iako sam godinama slušala priče o deci koleginica – njihovim „velikim problemima“ kako je dete dobilo četvorku ili zakasnilo na čas. Govorila sam sebi – ti si jaka, prestani da tuguješ, uspećeš.

Od tog trenutka mogu da kažem da sam prestala da živim.

To nisam bila ja nego neka osoba koja podseća na mene – samo moja senka. Trudila sam se da ostanem pozitivna, hranila se zdravo, vežbala, popila sve moguće čajeve i vitamine za koje sam čula. Iako sam se trudila, ipak svaki put kada sam prolazila pored prodavnice gde su u izlogu bile dečije stvari nešto me je stezalo u srcu. Za svaki praznik Božić, Uskrs, Novu Godinu… postojala je velika praznina i nada da će sledeća godina biti srećnija i ispunjena dečijim smehom.  

Nije da sam želela, ali zbog čestih analiza naučila sam šta su trombofilije – koje su mi kasnije otkrili, NK ćelije, koliko bi trebala da bude debljina endometrijuma, šta znači svaki hormon i koju vrednost bi trebalo da ima.

Dolazi i druga neuspešna VTO, a zatim i treća, četvrta i peta.

Neko bi odustao, nakon trećeg ili petog puta, ali ne i mi. Znala sam da moramo da se borimo za ono što želimo najviše na svetu. U svemu sam imala neizmernu podršku supruga.

Bez obzira na to koji je postupak po redu, svaki put kada smo počinjali sa pripremama za VTO počinje strepnja. Iako sam želela da se opustim uvek se nameću neizostavna pitanja – koliko će da bude jajnih ćelija, kakvog su kvaliteta, da li će da opstanu. Buđenje iz anestezije nakon aspiracije sa samo jednim pitanjem i najsrećniji trenutak vraćanje jajnih ćelija. A onda pakao koji treba preživeti – 14 dana do bete, kada ti se dan oduži kao godina.  

Ceo taj period života je bio borba.

Prvo, kako obezbediti novac za novi postupak, kako ostati normalan i pored velikih problema na poslu. Borila sam se da ne ostanem bez radnog mesta, jer zbog promene zakona nije bilo dovoljno da imam višu školu, morala sam da završim fakultet. Sva sreća pa sam terapije dobro podnosila i nisam imala nekih većih problema.

A onda se desila naša bajka.

Nakon šestog puta – u 45. godini, tačnije u 45 godina i 10 meseci, nakon 18 godina braka ostajem trudna. Beta je pokazala veliku vrednost. Na prvom ultrazvuku ginekolog mi saopštava da vidi blizance. Nisam smela da se radujem iako sam htela da vrištim od sreće.

Trudnoća je protekla bez problema. Sve sam mogla! Nije mi smetao ni komentar žene ispred čekaonice ginekologa kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće sa ogromnin stomakom koja kaže svojoj devojčici: „Hajde da sednemo pored one bake“ – misleći na mene.

Sada moji anđeli, dečak i devojčica, imaju četiri godine i nekoliko meseci.

Ispunili su prazninu koju sam osećala celog života. Učinili su da postanem bolja osoba koja ceni blagoslov koji smo dobili, i gledajući ih kako rastu najsrećnija sam osoba na svetu koja zaboravlja svu patnju i tugu koju sam godinama nosila u srcu.

Naša bajka ima srećan kraj. Ona je postala naša stvarnost.

Ime autorke poznato IVF Centru

Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.