Godina je 2073. Čovek ulazi u kafić i vidi svog omiljenog fudbalera kako pijucka piće iz papirne šolje. Čeka da fudbaler ode i ukrade čašu. Odnosi ga u neregulisanu laboratoriju gde se uzimaju ćelije pljuvačke superzvezde i pretvaraju u spermatozoide i jajne ćelije. Kada se spoje, embrion fudbalera raste unutar veštačke materice u laboratoriji. Lopov se vraća u laboratoriju devet meseci kasnije da pokupi svog tek rođenog budućeg napadača.
Zvuči kao Frankenštajnova nauka, ali stručnjaci misle da budući scenario nije tako neobičan. Oni ukazuju na novu tehnologiju: in vitro gametogeneza (IVG).
U ovoj metodi reprodukcije, embrioni se uzgajaju u laboratoriji reprogramiranjem odraslih ćelija da postanu spermatozoidi i jajne ćelije. Kao i kod vantelesne oplodnje (IVF), za nju nije potreban seksualni odnos i pomogla bi parovima koji se bore da zatrudne prirodnim putem. Ali, dok je proces „prikupljanja jajnih ćelija“ u IVF nametljiv i rizičan, IVG zahteva samo ćelije kože. Za buduće roditelje nudi daleko lakši i sigurniji postupak, bez neželjenih efekata.
Još radikalnije, IVG može ukloniti potrebu za dva biološka roditelja, jednom ženom i jednim muškarcem.
Kao i kod navijača sa “lakim prstima”, beba bi se mogla stvoriti samo od genetskog materijala jedne osobe. A pošto se u laboratoriji može stvoriti više jajnih ćelija i spermatozoida, roditeljima se može ponuditi mogući „dodatak“ selekcije embriona. Ovo je kontroverzan proces, gde se roditelji pozivaju da procene „kvalitete” različitih embriona i da izaberu koji će rasti. Ove tehnologije u nastajanju, u kombinaciji sa napretkom u razvoju veštačkih materica, otvaraju Pandorinu kutiju naučnih, moralnih i pravnih pitanja, sa kojima stručnjaci priznaju da tek treba da se uhvatimo u koštac.
Henri Grili je bioetičar sa Univerziteta Stanford i profesor genetike. Takođe je direktor Stenfordovog centra za pravo i bionauke. „Rekao bih da će se mnogo toga promeniti za 30 godina“, kaže on. „Seks neće ostati glavni metod reprodukcije. To će za mnoge biti revolucionarno, ali može postojati neka ozbiljna zabrinutost.”
Rođenje ‘uni-dece’ Bebe iz epruvete postoje od 1978. godine, kada su naučnici prvi put napravili embrion u laboratoriji i vratili ga u matericu žene da raste i razvija se. Od tada, više od 390.000 IVF beba je rođeno samo u Velikoj Britaniji, a procenjuje se da je čak 12 miliona beba rođeno uz pomoć ove metode.
Kada je u pitanju IVF jajne ćelije se sakupljaju kada je žena, često u anesteziji, igla se provlači kroz vaginu u jajnik i to može biti skupo i rizično. Za ovu metodu potrebna su dva roditelja, da obezbede spermatozoide i jajne ćelije.
Godine 2016. revolucionarni eksperiment dvojice japanskih reproduktivnih biologa pokazao je put ka novom reproduktivnom metodu.
Katsuhiko Haiashi i Mitinori Saitou uzeli su ćelije kože sa mišjeg repa i reprogramirali ih u matične ćelije. Od njih su proizveli jajašca, koja su oplođena spermom i preneta u materice ženki miševa. Svaki od njih je na svet doneo miševe. To je bio prvi put da su gameti (jajna ćelija ili ćelije sperme) napravljeni od nereproduktivnih ćelija – u ovom slučaju ćelija kože – izvan tela sisara.
Žene koje se bore da zatrudne, ili žene koje koriste donora sperme, mogle bi da odluče da koriste IVG u budućnosti jer je sigurnije i lakše od in vitro oplodnje. „Sa IVG možete uzeti ćelije fibroblasta, koje se nalaze u mnogim delovima tela, ali ih je lako dobiti sa kože ili kose“, kaže Grili. „Ove fibroblaste pretvarate u indukovane pluripotentne matične ćelije (iPSC) i pretvarate ih u jaja… Svaka beba napravljena od njih ima polovinu vašeg DNK i polovinu DNK onoga ko je dao spermu. Oni su vaša genetska deca.”
Novi metod takođe otvara mogućnost da se ono što Grili naziva „uni-decom“ pojavi u naredne tri decenije.
Ovde se nereproduktivne ćelije jednog čoveka koriste za proizvodnju i jajnih ćelija i spermatozoida – koji se spajaju da bi proizveli embrion i na kraju dete. Ovo bi moglo biti privlačno i ženama i muškarcima koji žele da budu samohrani roditelji, kao i istopolnim parovima koji radije ne bi koristili genetski materijal izvan svojih veza. Naučnici se približavaju ovome, kaže Grili. „Ranije ove godine, i jajna ćelija i spermatozoidi su napravljeni od ćelija kože muškog miša, za razliku od japanskog eksperimenta, kada su se proizvodila samo jaja“. Naučnici još nisu uspeli da naprave spermu od ženke miša, ali rade na tome.
U martu je još jedno istraživanje objavljeno u časopisu Nature. Ovog puta je objašnjeno da su naučnici otkrili način stvaranja jajašca od dva mužjaka miša, a kada su oplođeni spermom, oni su izrasli u zdravo potomstvo. „Ovo je revolucionarno jer je u budućnosti verovatno da će se samo ćelije kože koristiti za reprodukciju. Mogu se uzeti od 80-godišnje žene, ili osmogodišnje devojčice, od embriona koji je pobačen u osam nedelja, ili od nekoga ko je mrtav osam godina, ali čije su ćelije pažljivo zamrznute“, kaže Grili. „Možete uzeti ćelije kože iz svih ovih scenarija i reprodukovati ih iz ovih. Kao rezultat toga, biće mnogo etičkih pitanja sa kojima se suočavamo u budućnosti. Recimo da postoji majka i ona ima malo dete koje udari autobus. Biće moguće napraviti jajne ćelije i spermu iz ćelija tog mališana i od toga stvoriti još jedno dete. Takođe možete pokušati da klonirate ljude i imate identičnog blizanca detetu koje je umrlo. To je sasvim drugi skup pitanja.“
Dr Nikola Vilijams je predavač Vellcome Trust-a iz oblasti etike ljudske reprodukcije na Univerzitetu Lankaster.
„Postoje dobre stvari koje mogu doći iz IVG-a“, kaže ona. „Mogu ga koristiti istopolni parovi, trans osobe, samci, osobe koje su preživele rak. To bi tolikom broju grupa moglo dati priliku da imaju potomstvo.”
Ali ona se takođe slaže sa Grilijem da postoji razlog za zabrinutost. Kada je IVG javno dostupna reproduktivna metoda, „sve ćelije kože ili kose koje su dostupne drugima mogu se koristiti za razmnožavanje“, kaže ona. „Problem je što možemo da kreiramo zakone, ali uvek će biti ljudi koji se neće pridržavati zakona… Uglavnom, propisi i zakonodavstvo će zaštititi od nezakonite upotrebe genetskog materijala ljudi… ali je moguće da će postojati neregulisane podzemne klinike. Mogli bi zaraditi mnogo novca od ove vrste stvari.”
Zakonske blokade mogu usporiti naučni napredak. Brzina kojom IVG stiže može biti ograničena, na primer, pravilom od 14 dana za istraživanje embriona. Ovo ograničava istraživanje ljudskih embriona na period od najviše dve nedelje nakon stvaranja. To je implementirano u Zakon o oplodnji i embriologiji Ujedinjenog Kraljevstva iz 1990. godine, ali je takođe međunarodno priznata etička granica. Vilijams je rekao da ako se pravilo od 14 dana ne može produžiti – na najmanje 28 dana – onda će to značajno usporiti napredak IVG. Ovo može biti frustrirajuće za ljude koji bi mogli imati koristi od nove tehnologije, ali takođe može dati društvu vremena da se pripremi za ove promene.
Još jedna oblast značajnog razvoja uključuje selekciju embriona, gde roditelji mogu da naruče test za skrining svojih embriona na genetsku bolest, ili potencijalno na željene i neželjene karakteristike: takozvani efekat dizajnerske bebe.
Povećana upotreba laboratorijske oplodnje i IVG takođe može dovesti do više različitih vrsta selekcije i modifikacije embriona. Godine 1997. Fondacija Gui’s and St Thomas’ NHS Foundation počela je da koristi genetsko testiranje pre implantacije (PGT): skrining test koji može genetski analizirati embrione na abnormalnosti.
PGT rutinski koriste službe NHS da bi pomogle parovima koji su u opasnosti od začeća deteta sa ozbiljnim genetskim stanjem, poput cistične fibroze ili bolesti srpastih ćelija. U ovom kontekstu, PGT se obično koristi nakon ciklusa IVF-a, gde se u proseku može sakupiti osam jajnih ćelija. Oni se oplođuju spermom i postaju embrioni, i biće testirani na genetske probleme. Nakon ove analize, za reprodukciju se biraju samo najzdraviji embrioni.
Selekcija embriona i uređivanje gena
Neki upozoravaju da bi povećano uzimanje IVG moglo dovesti do toga da se više roditelja testira ne samo na genetska stanja, već i na fizičke osobine i osobine ponašanja. Umesto da izaberu najbolje od osam jajnih ćelija dobijenih IVF-om, roditelji će moći da proizvedu stotine jajnih ćelija, i kao rezultat toga, više embriona – i izaberu ono što smatraju najboljim. „Roditelji će otići na kliniku i pitaće ih – šta biste želeli da znate o ovim embrionima?“ kaže Grili. „Oni će vam moći reći o riziku od bolesti svakog embriona i kozmetičkim detaljima za svaku od njih – a vi izaberite onu koju želite. To bi moglo dovesti do rasprava ako roditelji žele različite stvari svojoj deci. To bi takođe moglo dovesti do novih nejednakosti, gde oni sa višim primanjima mogu sebi priuštiti da biraju karakteristike svoje dece, dok drugi to moraju prepustiti slučaju.”
Neke privatne klinike već nude oblike PGT-a kao „dodatak“ IVF tretmanu. Ali kada su kontaktirani, svi su rekli da trenutno ne testiraju fizičke osobine ili osobine ponašanja, već samo genetske abnormalnosti. „Trenutno, PGT vam može reći da li će boja kose, očiju i kože biti svetla ili tamna. Ali to nije ništa detaljnije od toga“, kaže Grili. „To će se poboljšati i bićemo bolji u predviđanju stvari kao što su visina, tip kose, oblik tela, koeficijent inteligencije, bilo da su introvertni ili ekstrovertni. To ne znači da će biti tačno šta se dešava, jer su neke od ovih stvari kombinacija okruženja i slučajnosti, kao i gena. Ali roditelji će moći nešto da saznaju“, dodaje on. „Brinem se da će postojati zemlje koje kažu da morate da koristite PGT, a vlada će izabrati koji embrioni će biti implantirani. Oni će biti ti koji imaju gene za ljubav prema Dragom Vođi. Neće biti takvih gena. Ali dragi Vođa će misliti da postoje.”
Izgledi za uređivanje gena guraju ove strahove još dalje.
Uređivanje gena se razlikuje od PGT i uključuje promenu genetskog materijala zamenom, umetanjem ili brisanjem DNK sekvence. Ruski predsednik Vladimir Putin je, sa svoje strane, upozorio na opasnosti, sugerišući da bi se to moglo iskoristiti za stvaranje super-vojnika koji ne osećaju bol ili strah. Čini se da je reagovao na ovu zabrinutost – ne da uspori ili zaustavi istraživanje u svojoj zemlji, već da ga ubrza. Blumberg je 2019. objavio da je Putin potrošio dve milijarde dolara na genetska istraživanja koja bi, prema njegovim rečima, „odredila budućnost celog sveta“. Kremlj je odbio da komentariše tu priču.
U međuvremenu, u Kini, naučnik He Jiankui je navodno koristio tehniku za uređivanje gena CRISPR da ukloni CCR5 gen koji omogućava HIV infekciju iz embriona. Ovo je rezultiralo rođenjem za šta se tvrdilo da su bliznakinje otporne na HIV 2018. Naučnici su raspravljali o tome da li je genetska modifikacija dovela do prevencije HIV-a, ili da li modifikacija CCR5 – gen koji se takođe odnosi na funkciju mozga – znači dvoje dece je rođeno sa boljim pamćenjem i višim koeficijentom inteligencije, ali su i dalje podložni HIV infekciji. Nema dokaza da su kineska vlada ili Jiankui nameravali da dizajniraju super-inteligentnu bebu i koristili prevenciju HIV-a kao paravan. Znamo, međutim, da je Jiankui bio svestan istraživačkog rada, objavljenog dve godine pre nego što su rođeni blizanci uređeni genom, koji pokazuje vezu između uklanjanja gena CCR5 kod miševa i poboljšanja pamćenja.
Moralna linija – Dr Katie Hasson, pomoćnik direktora Centra za genetiku i društvo u Kaliforniji.
Na pitanje da li bi diktatori mogli da koriste tehnologiju za uređivanje gena i PGT da pokušaju da stvore percipiranu „super rasu“, ili da li bi autoritarni režimi mogli da koriste IVG da stvore hiljade svoje genetske dece za naseljavanje zemalja, ona je rekla da su ovi scenariji „potencijalno rizični“. Ali njeni neposredniji strahovi odražavaju one Grilijeve – da će klinike ponuditi analizu „ocena rizika“ embriona u godinama koje dolaze i pokušati da predvide zdravstvene i kozmetičke rezultate za bebu, iako ovi rezultati možda nisu tačni.
„Veliki deo novca i istraživanja koji se ulaže u ovu oblast povezan je sa startapima u Silicijumskoj dolini, a to je zabrinjavajuće jer će postojati želja da se ovi procesi komercijalizuju što je brže moguće“, kaže dr Hason. „Algoritmi koje će koristiti (za pravljenje genetskih predviđanja) su vlasnički. Ne znamo šta se dešava u određivanju ovih rezultata. Nema mnogo dokaza da će ova predviđanja biti tačna, ali budući roditelji to ne znaju.” Čak i ako predviđanja nisu tačna, dr Hason brine da bi uređivanje gena i dalje moglo dovesti do nejednakosti. „To bi učvrstilo ovu ideju da su neka deca biološki superiorna u odnosu na drugu zato što su bila uređena genima – čak i ako u stvarnosti izmene nisu napravile veliku razliku – i to bi moglo da nanese ozbiljnu štetu društvu. Uređivanje genetskih uslova za buduće generacije postavlja druga pitanja: šta treba izbrisati i zašto? Šta se smatra superiornim ili inferiornim? Proces može nesvesno ostaviti decu otvorenom za druge opasnosti. Jedna velika studija koju su objavili istraživači sa Državnog univerziteta Ohajo i Univerziteta u Njujorku otkrila je da su „tri najznačajnije povezane (genetske) varijante“ za uvealni melanom, retku vrstu raka, „u korelaciji sa (genetskim regionom).”
Da li bi roditelji povećali rizik od raka kod svojih potomaka modifikovanjem genetskog materijala da bi se, npr, omogućile određene boje očiju?
Dr Giulia Cavaliere je predavač etike na King’s College London. Njeno istraživanje se fokusira na nove reproduktivne tehnologije i istoriju eugenike (diskreditovano verovanje da se ljudi mogu poboljšati selektivnim uzgojem). „Neki ljudi bi pogledali ove tehnologije i pomislili na eugeniku“, kaže ona. „Ali mnogi od nas misle da je odabir određenog partnera, slanje dece u dobru školu, život u određenom kraju – to je oblik stvaranja određene ličnosti, a to je ono što je eugenika… Drugi povlače moralnu liniju između uređivanja genoma za mutaciju koja može izazvati, recimo, Hantingtonovu bolest, i da to rade u budućnosti kako bi se osiguralo da deca imaju određenu visinu ili da imaju određenu boju očiju. Zanimljivo je pitanje zašto se jedno smatra moralno dozvoljenim, a drugo ne? Označavanje nečega kao eugenika nas ne vodi napred u razumevanju onoga što je moralno dozvoljeno.”
Modifikovanje gena ili odabir određenih embriona kako bi se smanjio rizik od određenih stanja i invaliditeta je „diskriminatorno samo po sebi“, dodaje dr Kavalijer. „To bi se moglo shvatiti kao tvrdnja ‘Ova vrsta osobe ne bi trebalo da postoji.’ Postoji ideja da ako živimo u inkluzivnijem društvu, osobe sa invaliditetom bi imale bolje živote. Mogli biste reći, zašto ne promeniti društvo, a ne ko se rađa? Kada krenete na ideju da zamenite ljude sa određenim uslovima ili invaliditetom – to će biti bremenito.”
Nova era transplantacije materice
Ne samo da će se metode razmnožavanja verovatno promeniti u narednih pola veka, već će i način na koji fetus gestira izgledati drugačije.
U avgustu ove godine uspešno je završena prva transplantacija materice u Velikoj Britaniji. Nakon 25 godina istraživanja, tim iz Oksfordske univerzitetske bolnice NHS fondacije preneo je matericu u ženu, nakon što ju je donirala njena sestra. Operacija je trajala 18 sati. Procedura ima potencijal da pomogne hiljadama žena u Velikoj Britaniji koje su rođene bez održive materice ili su im je uklonjena zbog raka ili drugih stanja, kao i trans žena.
U svetu je urađeno oko 100 ovakvih zahvata, a nakon operacije je do sada rođeno oko 50 beba. Međutim, uprkos potencijalu, stručnjaci sumnjaju u to koliko će postupak biti raširen u budućnosti.
Džon Eplbi je predavač medicinske etike na Medicinskoj školi u Lankasteru. „Na kraju krajeva, ovo je velika operacija sa veoma značajnim uticajima na zdravlje ljudi – i to ne samo primaoca, već i donatora“, kaže on. „Postoji pitanje resursa: ko će platiti za ove stvari?“ Dok se neki ljudi nadaju da će doživeti trudnoću i spremni su da se podvrgnu operaciji da bi to postigli, drugi – uglavnom u zemljama sa nižim prihodima – nemaju fundamentalnije pravo da izbegnu trudnoću, i još uvek nisu bezbedni kada su trudni ili na porođaju.
Svetska zdravstvena organizacija kaže da je 287.000 žena širom sveta umrlo tokom trudnoće i porođaja 2020. godine.
Većina ovih smrtnih slučajeva se mogla sprečiti. Više od 160 miliona žena, uglavnom u podsaharskoj Africi i južnoj Aziji, takođe nema pristup kontracepciji. U ovom kontekstu, pravo na trudnoću može izgledati kao privilegija. „Ali to je argument sve ili ništa“, kaže dr Eplbi. „Isti argument postoji i sa lekovima protiv raka. Ako svi ne mogu da im pristupe, da li to znači da niko ne treba?“
Bebe uzgojene u laboratoriji
Korak napred je stvaranje tehnologije veštačke materice, koja bi mogla pomoći ne samo majkama koje se nadaju, već i 13,4 miliona prevremeno rođenih beba rođenih 2020. širom sveta. Postoje dve vrste tehnologije veštačke materice, poznate i kao ektogestacija. Potpuna ektogestacija se odnosi na to da se dete stvara od nule izvan ljudskog tela, a embrion se stavlja na veštačku placentu. Delimična ektogestacija bi uključivala prenošenje fetusa sa trudne majke na mašinu, čime bi se završio drugi deo trudnoće. Normalna ljudska trudnoća traje 40 nedelja, ali 24 nedelje je granica održivosti. Ako se beba rodi na granici ili nakon ove tačke, postoji potencijal da se održi u životu. Prema smernicama NHS – i većini medicinskih politika širom sveta – ako se beba rodi pre ove faze smatraće se pobačajem i pokušaji reanimacije bi bili malo verovatni. „Delimična ektogestacija bi mogla da ponudi trudnicama mogućnost da odustanu od trudnoće, ako ugrožava njihovo zdravlje, i bez brige da će izgubiti bebu“, kaže dr Elizabet Kloi Romanis, stručnjak na Univerzitetu Daram.
Godine 2017. tim istraživača u Dečjoj bolnici u Filadelfiji u SAD objavio je snimak onoga što je izgledalo kao jagnje u vrećici ispunjenoj tečnošću. U stvari, ovo je bilo prerano jagnje koje je raslo u veštačkoj materici. Naučnici kažu da bi ova tehnologija mogla da pomogne milionima prevremeno rođenih beba koje se rađaju širom sveta svake godine. Kažu da žele da poboljšaju ishode za bebe rođene između 22. i 28. nedelje, za koje su izgledi za preživljavanje poboljšani, ali su dugoročni zdravstveni problemi česti.
Ipak, ako dođe do potpune ektogestacije, Romanis upozorava da bi se to moglo koristiti kao „instrument kontrole“ protiv žena. „Mislim da bi pritisak na ljude da koriste mašinu mogao biti veliki“, kaže ona. „Ako imate mašinu koja može da zatrudni, ali nema brige da će se prevrnuti na ulici ili slučajno pojesti pogrešnu stvar (kao što bi trudnica mogla), to se može koristiti za kontrolu. U budućnosti može postojati pritisak da ova mašina može da radi vaš posao bolji od vas.” Takođe bi se moglo koristiti za zadržavanje žena u radnoj snazi i kao opravdanje za neomogućavanje porodiljskog odsustva ili podrške.
Od 2020. godine, skoro jedan od pet velikih američkih poslodavaca ponudio je beneficije za zamrzavanje jaja svojim zaposlenima.
Zagovornici kažu da ženama nudi veći izbor pokrivanjem troškova skupe medicinske procedure koju mnogi inače ne bi mogli priuštiti; ali kritičari to vide kao način da poslodavci podstaknu žene da kasnije rađaju decu. „Možda postoje kompanije koje misle: ’Hajde da platimo ženama da ne budu trudne i da ne rađaju jer su na taj način odsutne s posla kraće.“ Kada je reč o reproduktivnoj nauci za pola veka od sada, etičke i pravne dileme mogle bi izgledati sasvim drugačije od današnjih. Neke nove tehnologije će nesumnjivo koristiti društvu, ali rastu strahovi da će se kreatori politike boriti da održe korak sa ili čak razumeju napredak koji se postiže u laboratorijama.
Moramo da počnemo da se pripremamo za ove potencijalne razvoje već danas – kako bismo osigurali da čovečanstvo ima koristi, da je pristup što je moguće jednakiji i da su mogući zdravstveni rizici predviđeni i uzeti u obzir. „Postoji zabrinutost da bismo mogli da vidimo svet u kome bogati sebi mogu priuštiti da se razmnožavaju i da nikada ne budu trudni, a ipak za one koji to ne mogu da priušte neće se mnogo promeniti“, kaže Romanis. “Moramo razmišljati i o tome da to ublažimo.“
Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
Izvor: newhumanist.org.uk
