Rat vodiš u sebi i sa sobom, najčešće. Ponekad sa sistemom, nekad sa okolinom, ali najveće bojno polje nalazi se u tebi. Kad sa sobom raščistiš, sve bude lakše.

Moja žena i ja živimo prosečno, a u poslednje vreme i ispod proseka. 

Slabo pričamo o problemu koji nas muči. Ponekad pomenemo. Stalno je tu, pa se nekako podrazumeva. Kažem sebi – svi imaju neki problem. Ti imaš ovaj. Pa dobro. Nekako će se rešiti. Ili se neće rešiti.

Nisam otac. Imam skoro 40 godina i još uvek nisam otac. Nemam dece. Skoro svi moji prijatelji imaju dece, ali ja nemam. Oženio sam se sa 30 godina i već 10 godina pravim dete koje nikako da napravim. Život može biti lep i bez dece, kažu, ali…

Prvo smo pokušavali sami nešto da uradimo.

Išli smo u manastire koji su važili za one u koje idu ljudi koji žele dete. Vernik sam i nije mi bilo teško. Verovao sam da će Bog uslišiti naše molitve i da će ona ostati u drugom stanju. Nije se desilo. Onda smo počeli da nabavljamo razne čajeve, biljke koje pomažu začeću, lekove i sve ostalo što može da pomogne. I nije se desilo. Svako ko nas zna nam je ponudio po neku soluciju a mi smo prihvatali. Ko god da je rekao: ,,E nama je ovo pomoglo“, mi smo to probali. Nisam časio ni časa.

Onda smo se okrenuli lekarima.

Svake nedelje bar po jednom. Analizirali su i mene i nju. Trajalo je baš dugo. Trčiš od doma zdravlja do klinike i nazad po nekoliko puta, a nekad i za jedan dan. Čekao sam stalno neke redove na šalterima i predavao dokumenta. Neretko mi se neka medicinska sestra izvikala ili me čak i vratila. Ja sam sve to prolazio čutke. Nisam se svađao jer, sve što sam radio, radio sam za svoje buduće dete. Neke analize nismo mogli da uradimo po domovima zdravlja pa smo morali u privatnim laboratorijama. Tamo je sve lepo i čisto i sestre ne viču. Zato je skupo i košta mnogo. Od njenih roditelja smo ponekad uzimali novac, i najčešće ga nismo vraćali.

Kad smo prikupili sve nalaze, ustanovilo se da ona ima endometriozu a ja ne tako dobar nalaz spermograma.

Uradila je operaciju odmah, što pre. Jurio sam neke veze preko drugara i kumova. Kad se završila operacija i kad je prošao oporavak, počeli smo prvi proces vantelesne oplodnje. Mislio sam sad će odmah ostati trudna. Sve su nam lekari rekli – i da nije uvek uspešno i da ne mora da znači uvek, ali sam ja mislio da će ona odmah da zatrudni. Ma bio sam siguran! Kad je došao dan da se uradi test, hteo sam ja da idem po nalaz.

Nisam verovao da je beta negativna.

Ženi kući nisam smeo ni da kažem. Dva dana nije izlazila iz kuće i šetala se u pidžami po sobama ko da je bolesna. Još teže mi je palo sve to. Razmišljao sam da li smo baksuzi ili još nešto nije kako treba. Posle nekog vremena smo se smirili i ponovo počeli postupak , pa tako još jedan i još jedan. Sve u krug. Ispraznili smo i džepove iako nismo plaćali vantelesne. Ova anliza ne može ovde, ovo ne radimo onde, ovo plati, ovom daj pare. A para nema. Taj treći postupak mi je najteže pao, znao sam da ako sad ne zatrudni-ko zna kako ćemo sakupiti pare da sami uradimo.

I tako je i bilo. Nije uspeo ni taj 3. postupak.

Nisam ni mislio više na dete, samo na novac. Bilo je bitno zaraditi 3000 evra minimum za sledeći postupak. Za moju zaradu to je bilo mnogo. Morali smo da podignemo kredit. Otišo sam u banku i bez razmišljanja uzeo kredit na 3500 evra. Tražili smo kliniku gde da idemo sad na vantelesnu oplodnju. Mislili smo da li da idemo u Prag, čuli smo da tamo svima uspeva. Hteo sam ja, ali za Prag je trebalo još para. Nisam imao pa smo ostali u Srbiji. Morali smo da dodamo za lekove i neke anlize još para. Teško mi je padalo to da mi za dete trebaju pare a još se nije ni začelo.

Stalno su na radiju i TV-u pričali o natalitetu i o tome kako nema dece.

Ja sam hteo, a nisam imao para. Još teže mi je padalo kad vidim nju kako se muči a ja ne mogu da joj pomognem. Otišli smo na tu vantelesnu oplodnju i morali smo da platimo pre nego urade transfer. Platiš sve pa ti tek onda daju decu. Ko na trafici. Ostavio sam novac da broje a ja sam otrčao kod žene da vidim koliko ima embriona, kakvi su, kako izgledaju. Pa to su moja deca! Bilo je više embriona pa su neke hteli da zamrznu. Morali smo i to da doplatimo. Odmah sam pitao koliko? Ko iz topa!

Ostao sam u čudu, negodujući i vičući, da doktor ne zna koliko košta zamrzavanje embriona!

Pa ja znam za svaki artikal koliko košta a radim na trafici. I kako nekom nije ništa 200-300-500 evra? Kako tako olako izgovore te cifre? Ma nisam znao kako, ali sam znao da moram da nabavim pare za to zamrzavanje. Sigurno ćemo poželeti još dece kad se porodi i kad prođe neko vreme. Sigurno! I tako smo zamrzli preostala 3 embriona, a 3 su nam vratili. Čekali smo ponovo test trudnoće. Nisam mogao toliko da budem sa ženom jer sam morao da radim. Smene su mi čudne, ponekad i noću radim. Nadao sam se da je sada uselo, jako sam se nadao, baš jako.

Prva rata kredita je već stigla na naplatu. Nije bilo nazad. Mora sad da uspe. Ali ponovo nije…

Ponovo ništa. Bio sam na poslu kad mi je javila. Plakala je. Nisam znao šta da kažem pa sam samo spustio slušalicu. Zaplakao sam i sam. Sam na poslu među kutijama.

Posle ovoga otišli smo po zamrznute. Još jednom smo se ponadali i još jednom platili. Imao sam utisak da kad god odem tamo – nešto platim. I nije bio samo utisak. Bilo je baš tako.

Pošto kredit nismo mogli da uzmemo ponovo, uzeli su moji roditelji. Još jednom. Da probamo samo još jednom. Možda će taj biti uspešan.

Za sva ostala pitanja i nedoumice možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA ili popunjavanjem upitnika za pacijente klikom na link: UPITNIK ZA PACIJENTE.