Probali smo mnogo puta. Zaista mnogo puta. Pokušavali smo, trudili se, čekali pogodan trenutak, uzimali razne lekove, suplemente. Sve što nam je neko šapnuo, shvatali smo ozbiljno i nismo odustajali.

Nisam želela da prihvatim donaciju kao mogućnost.

Za mene je to bilo tako daleko, tako nedostižno, tako nemoguće. Kada bi neko pomenuo donaciju, odbijala sam da razgovaram o tome. Verovala sam u svoje ćelije, iako doktori nisu. Govorili su mi da je rezerva smanjena, da je loš kvalitet ćelija, da se embrioni ne razvijaju kako treba… Verovala sam u svoje embrione i kad su bili loši. Grlila sam stomak svaki put, bez obzira na to kakve su im šanse davali jer su bili tu, unutra, u meni. Ponekad smo se borili s iskušenjem da odustanemo jer snage je bilo sve manje i finansije su se topile.

Prolećno jutro. Duva rezak i hladnjikav vetar. Hodam ulicom dok me sunce blago miluje. Žena ispred mene vodi dete za ruku. Devojčica poskakuje. Dok joj vetar razduvava loknice, ona se čarobno smejulji svojoj mami. Hodam iza njih.

Nosim svoje 43 godine koje me stiskaju i pritiskaju.

Nosim ih kao teg. Videla sam jutros i svoje bore koje su sada mnogo jasnije nego ranije. Nekako pravilnije i urezanije. I ciklus mi je drugačiji, retko dolazi i kratko se zadržava… Čini mi se ponovo ću morati da uzimam hormonske tablete kako bih se povratila u kakvu-takvu normalu. Tako to inače radim.

Na pragu sam da odustanem od svega. Ali me loknice te devojčice ošamute… Tako bih volela da je zagrlim. Da je moja. Da je imam. Da je nikom ne dam. Mislim o tome zašto se toliko mučim, šta me stvarno toliko koči i ne dozvoljava da prelomim?

Sedam u obližnji kafe i uzimam olovku i papir. Pijem kafu u dva poteza. Brzinski i nervozno. Previše sam nervozna da bih se opustila. U dve kolone pišem DA i NE. Prelomiću sada, ovog trenutka, kažem sebi! Da, sada! Odmah! Sve je lakše kad napišeš i pogledaš istini u oči. Gde ću ja biti za 2-3 godine? Kolike će mi bore biti? Koliko još vremena treba da prođe da se usudim?

Da li mi je bitan taj DNK? Koliko mi je bitan?

To su, zaime Boga, tri slova D, N, K. Da li su mi slova bitnija od ovih savršenih loknica? Od zagrljaja? Pa to dete će biti moje! Samo moje! Ja ću je šetati gradom i mene će zvati „mama“. To želim, zar ne? Želim da osetim ono što nikad nisam. Želim da osetim mrdanje u stomaku, iščekivanje i rečenicu: „Idi kod tate“. Zašto onda to sebi ne dozvoljavam? Zbog predrasuda? Zbog društva? Zbog ljudi? Zbog prepričavanja i onoga šta komšiluk priča? Ili zbog sebe…? Šta je tu zaista važno? Šta je zaista istina? Prava istina…Pokušavam da prodrem duboko u sebe! Trudim se i mučim sebe dodatnim pitanjima i odgovorima koje sam već znala.

Prelamam u sebi. Zamišljam je kako trčkara pored mene, kako me moli da joj kupim najlepšu lutku na svetu, jer baš nju želi. Kako se musava smeje i viri joj prvi zubić. Kako je pala i udarila se, a ja se nerviram jer ima modricu…

Zamišljam kako mirno spava… A onda trčim!

Ne hodam više već lebdim ka stanu. Utrčavam u kuću i muža zatrpavam pitanjima. Kada bismo mogli da počnemo, koliko para imamo, imamo li, možemo li, želi li on isto što i ja… Da li nam je još samo to potrebno pa da budemo kompletni? Srećni? Prvo me začuđeno gleda bez reči, a onda počinje i njega da obuzima moje ushićenje.

Njegove reči ostale su urezane: ,,Mislio sam da nikada nećeš prelomiti, da ćemo zauvek ovako… Znaš i sama da si ti meni najvažnija, ti i tvoja sreća, jer tvoja sreća jeste moja sreća. Meni nije bitna ćelija – bitan mi je tvoj osmeh. Nije mi bitan DNK – bitna si TI, bitni smo MI. To dete će, svakako, biti naše dete!“

Toliko me je njegov govor dodatno ošamutio da sam zamalo izgubila svest. Osetila sam da gubim tlo pod nogama. Euforija je isplivavala. Pomislila sam – haj`mo odmah, haj`mo sada, ustaj!

Naš embrion nas čeka negde! Naša beba je tu, na dohvat ruke. Samo treba da ustanemo i krenemo.

Onda me suva realnost udarila blago po čelu. Potreban je novac, potrebno je pronaći kliniku, donorku, idealan trenutak. Nije to baš tako odjednom, zar ne? Pa rekoh sebi, ako sam čekala ovoliko na svoje dete, sačekaću još samo malo… samo malo. I baš tako je bilo. Sačekala sam malo.  

Poželela sam da bacim sve papire od prethodnih postupaka i okrenem novi list, započnem novu eru koja će ispisavati samo pozitivne situacije. Prva bi bila, naravno, konačno pozitivna Beta. U uspeh nisam posumnjala nijednog trenutka. Lebdela sam neprekidno. To stanje me je kidalo – i radovalo i bodrilo i plašilo. Pozitivne misli same su nadolazile a ja sam ih se u trenucima kada sam bila sama toliko bojala.

Prošlo je malo vremena dok smo se sastavili, pronašli kliniku, lekara, kupili karte, bukirali smešaj i eto nas negde daleko, u nekoj zemlji koja obećava trudnoću. Sve je bilo spremno. Donorka je dobila 12 jajnih ćelija odličnog kvaliteta. Imala je svega 23 godine, smeđu kosu i braon oči, visoka 173cm, akademska građanka, studentkinja. Toliko sam znala o njoj. Nije mi više ni trebalo. Sasvim dovoljno.

Njene ćelije bile su savršene, niko nije sumnjao u njih – ni lekar, ni embriolog, ni ja.

Bile su savršeno okrugle, čak lepuškaste i zdrave, prosto mlade. Tako sam ih ja videla. Tako sam ih zamišljala. Oplođene sve i sve se razvile kako treba. Odlučili smo se da vratimo dva embriona, a da ostale zaledimo, za kasnije. Za “ne daj Bože” koje se javljalo s vremena na vreme kao senka da me uplaši, eto bar na trenutak.  I dalje sam bila sigurna u uspeh i svaki korak je to potvrđivao.

Ona tri velika slova ostala su negde daleko iza mane u onom parku, u onom kafeu. Svaki korak mi je govorio – ovo je tvoj trenutak, ovo su tvoje loknice sada i ovde, nema čekanja više. Čekali smo 12 dana i test je pokazao pozitivan nalaz. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nisam znala kako da se ponašam. Šta je sada ispravno? Posle 17 godina borbe i toliko negativnih testova, konačno u stomaku imam nešto što raste i što je moje, apsolutno moje i što ne dam nikom.

Ćutala sam. Samo muž i ja smo znali sve.

Bojala sam se da kažem bilo kome bilo šta, samo sam se blago smeškala sama sa sobom i pred ogledalom. Mazila sam stomak i u njemu moje bebe koji rastu.

Posle 9 meseci na svet su došla dva dečaka. Da! Dva dečaka! Ni jedan nema loknastu kosu. Ipak, i bez loknica, mojoj sreći nije bilo kraja. Sada me opsedaju već raznim pitanjima i vuku me za rukav: „Mama, hajde ovde, mama daj mi ovo,mama gde idemo sada, mama, mama, mama…“

Nikada nisam zaboravila ženu s devojčicom i loknice, nikad nisam zaboravila onaj prolećni dan. Da taj vetrić nije dunuo i da se loknice nisu razletele – da li bi sve baš bilo ovako? Nikada nisam posumnjala da li su dečaci moji – oni su zaista moji! Samo moji!

Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.