Sandra Jovanović je, najpre, mama dugo čekane Ljubice. Ona je osnivač i predsednica udruženja IVF Centar, urednica sadržaja na sajtu, idejni tvorac mnogih programa, događaja i projekata koji se tiču pitanja infertiliteta. Istovremeno je vodila bitku na dva fronta, koji su zapravo neodvojivi. Suočavajući se preko 14 godina sa problemom neplodnosti, pružala je pomoć i podršku svima koji su se, kao i ona, borili za bebu.

U javnosti je prepoznata kao zaštitno lice svih u borbi sa začećem, simbol neodustajanja. Svoju bitku za Ljubicu vodila je duže od 14 godina i prošla čak 14 postupaka vantelesne oplodnje.

• Kakav je osećaj biti majka?

Posle svega što je bilo, posle svega što sam prošla, što smo prošli suprug i ja – zaista neverovatan. Skoro sam postala zaista svesna da sam majka. Zamišljala sam kako je to biti mama godinama. To su bile zamišljene slike u mojoj glavi, koje su, najzad, postale realnost.

Ponekad mi se čini da je sve ovo samo san i da ću se probuditi iz njega. Plašim se da ću shvatiti da ovo nije istina, jer je tako dugo bio samo san. Ranije sam se budila i plakala kada bih shvatila da sam samo sanjala.

Kada je bila manja, imala sam osećaj da će neko doći i uzeti nam je, da je ona samo privremeno kod nas…Teško je prihvatiti, kada si se toliko dugo borio, da si na kraju uspeo.

Biti majka je nešto najlepše na svetu, ali i najteže.

Više nije pitanje samo visoke bete, dobrih hormona, jajne ćelije, dobrog embriona. Sada su pitanja vaspitanja isped vas i plašite se. Normalno je, rekla bih. Plašite se kakav ćete roditelj biti posle svega. Jednostavno rečeno, savršeno je posle 14 godina i 14 pokušaja vantelesne oplodnje biti mama! Osećam se kao Sizif koji je izgurao kamen na vrh!

• Koliko se toga promenilo u vašoj svakodnevici otkad je Ljubica sa vama?

Ljubica je donela jedan novi svet u naš dom. Pravi bebeći svet, pun nespavanja, mleka, grčeva, pelena, plača, nemira, vaspitanja i svakodnevnog presipitivanja… Obojila je naš svet u ružičasto.

U stvari, ona je postala naš svet.

To je jedna bezuslovna beskrajna Ljubav s velikim LJ. Sva moja energija, sve moje misli sada su okrenute ka njoj. Ja sam se posle toliko vantelesnih oplodnji zaista negde i mirila s činjenicom da možda nikada neću biti majka. Polako sam prihvatala tu ideju. To nije lako, ali me je taj dug put i rasteretio. Od velikog pritiska da budem mama, da idem ka tome i da budem trudna, da budem majka, pa do toga da se pomirim da možda nikada neće biti mama – zaista dug i težak put. Zato je Ljubica promenila moju svakodnevicu. Život bez dece je drugačiji. Više ste okrenuti sebi i svojim potrebama. Kada ste roditelj, potrebe vašeg deteta su na prvom mestu.

• Koji je trenutak kada ste shvatili da se čarolija novog života dešava u Vama i da ste uspeli?

Žao mi je što u trudnoći nisam više uživala. Cela trudnoća je protekla u nekakvom strahu. Trudnoću sam toliko zamišljala dok sam dobijala negativne testove.

Uvek, ali uvek, sam zamišljala sebe u cvetnoj haljini kako bezbrižno šetam parkovima i konačno uživam u stvaranju novog života.

Ipak, trudnoća nije tako izgledala. Na početku dugo nisam mogla da prihvatim da sam zaista trudna i da zaista nosim bebu. Onda su se stvari iskomplikovale pa sam završila u bolnici. Tamo su sva moja pažnja i energija bili usmereni ka tome da sve bude u redu sa bebom. Opet strahovi, opet strepnja.

Nikako da osetim tu čaroliju, a tako sam želela. Najdivniji trenuci u toku trudnoće bili su kada se beba mrdala u stomaku. Na taj način mi je davala do znanja da je tu, da je u meni, da ne brinem. To me je držalo u životu. Živela sam za te trenutke.

• Kako ste primili vest o prvoj visokoj beti?

Iznenadićete se, potpuno ravnodušno. Nekako se osećajem straha od radovanja. Da, bilo je malo sreće, ali nisam smela da se radujem previše. Nažalost, ja sam nakon 10. pokušaja vantelesne oplodnje imala jedan spontani pobačaj i to je ostavilo ogroman trag na mom srcu, ali i na srcu mog supruga. Tada smo se radovali, plakali od sreće kada smo videli visoke brojeve na testu, ali je sreća kratko trajala. Svega 10ak nedelja. Zato smo ovog puta bili rezervisani, uplašeni i nekako nismo dozvolili sebi da se radujemo.

Bojali smo se svakog narednog koraka.

Ja sam besomučno radila testove na dva dana i pratila betu. Od prvog ultrazvuka imala sam konstantnu potrebu da idem na ultrazvukove kako bih bila sigurna da je sve u redu. Tako da sam uradila bezbroj ultrazvukova. Bio mi je neophodan konstantan dokaz da je ona u redu. Uvuče se taj strah u kosti i ne da ti da živiš, da se raduješ…

• Možete li nam opisati najsnažnija osećanja u toku trudnoće?

Najsnažnije osećanje je bila briga, i to od prvog pozitivnog testa pa do porođaja. Toliko sam želela da sve bude u redu da sam se paralisala svaki put pred pregled, ultrazvuk, kontrolu… Svesni ste u svakom trenu koliko teško ste došli do ovde, koliko kilometara tuge je iza vas i prirodno je da se bojite. Veliki je to blagoslov za nas bio, veliki uspeh. Osećali smo veliku zahvalnost ali, ipak, strah je bio uvek iza svakog ugla. Nekako je vrebao. Preplave vas emocije… Pomislim na sreću, i onda se uplašim.

• Kojih ste se saveta pridržavali?

U toku svih 14 vantelesnih oplodnji probali smo svašta. I da mirujem i da se ponašam normalno, i da pijem šaku suplemenata, i da budem bez suplemenata, i da konstantno ležim posle transfera… Sve, sve…

Na kraju – ne postoji tajni recept za uspeh.

Mnogo toga je u kvalitetu jajne ćelije i spermatozoida, pa onda i embriona, zatim u debljini endometrijujma i u sreći! Sreća je važan faktor! Nekada je imate, nekada ne.

Sada mi se čini da vam Bog daje tačno onoliko koliko možete da ponesete. Ja sam dosta mogla da nosim, ali sam posle 13. pokušaja i preležane korone mog supuga, koji je bio jako loše, počela da prihvatam da verovatno nećemo nikada uspeti.

Šta želim da kažem: ne postoji čarobno uputstvo za uspeh. Morate biti uporni, svesni svojih realnih mogućnosti i morate imati jasne granice. Želja je svakako na prvom mestu, bez iskrene želje ne krećite na ovaj put. I bez ljubavi. Bez ljubavi nema uputstva za uspeh, jer ljubav i jeste osnovno uputstvo za uspeh vantelesne oplodnje.

• Znamo koliko neuspeh u borbi za bebu boli. Koliko je snage i vere bilo potrebno za svaki novi proces?

Zaista mnogo. Prva vantelesna oplodnja bila je najveća snaga, najveća vera u uspeh. Jedini par u klinici koji u tom trenutku, a bilo je 50 parova, nije imao embrione za transfer bili smo mi. Jovanovići. Jedino mi. Najveći neuspeh. Praznih ruku smo došli kući. Bez nade.

Nedostajao mi je osećaj iščekivanja, jer svi su čekali test, samo mi nismo imali čemu da se nadamo. Tako neslavno se završio naš prvi pokušaj. Danima sam plakala i nisam ustajala iz kreveta, krivila sebe, krivila lekare, sudbinu…

Onda sam ustala i krenula u naredni, pa u naredni proces… Nizali smo tako jedan za drugim.

Neuspeh za neuspehom, pad za padom, očaj za očajanjem i tako u krug. Sve dalje od cilja.

Nekako, kao da je sve ukazivalo na to da ne ide i ne ide. Mnogo je teško bilo svaki put ustati i nastaviti. Najteže je bilo preboleti spontani pobačaj. Uspeh je bio tako blizu. Onda smo shvatili da nije najgora stvar u životu dobiti negativan BetaHcg test. Najstrašnije je izgubiti bebu. Nekada sam ja podizala supruga sa dna, nekada on mene.

Sakupljali smo delove nas po podu svaki put. Mislim da su ljudi oko nas u potpunosti izgubili veru da ćemo ikada biti roditelji. Nekako se podrazumevalo da smo samo mi, samo ON i JA, bez dece. I sve je izgledalo kao Sizifov posao. Ipak, mali tračak snage preživi i nastaviš dalje. Uhvatiš se te iskre i ona te ponese. Počneš da se miriš s konačnim neuspehom i onda više nemaš šta da izgubiš, jer je sve već izgubljeno. Tako je bilo i sa nama. Posle spontanog pobačaja bili smo skrhani u potpunosti, jedva smo nastavili.

• Šta je ono što Vam u najtežim trenucima nije dopuštalo da ostanete na dnu?

Obećala sam sebi i svim ljudima koji su se borili kao i ja da dobiju bebu da ću biti tu i da neću posustati, kako zbog sebe tako i zbog njih. Vizualizovala sam sebe s bebom. Razmišljala sam o tome kako u mene gleda toliko ljudi i nada se, i da ne smem nikako da ih izneverim.

• Da li ste razmišljala o životu bez dece kao jedinoj preostaloj opciji?

Da. Naravno. Ta opcija da možemo živeti i bez dece kvalitetno, da još mnogo toga možemo pružiti jedno drugom. Bar smo ljubavi imali na pretek, za dva života. Postavila sam sebi neke granice, do kada ću šta i pridržavala se njih. Nisam sebe videla kao majku u kasnim četrdesetim. To za mene lično nije bila opcija, ni za mene ni za mog muža. Predugo smo već vodili ovu borbu. Dovoljno se istrošili i potrošili. Poštujem svačiju želju i potrebu, htenja, način života i mislim da svako treba da ima svoj život u svojim rukama. Svako mora biti svestan šta nose odluke koje donosi.

Zato često i apelujem na sve, odredite svoje granice.

Ne možete bezgranično pokušavati sve ovo. Moraju postojati opcije – ako ne ide sa vašim ćelijama i ako već imate poznije godine, možete razmotriti opciju donacije. Ako ste za to spremni, proverite sa sobom da li i kada to možete. Postavite ispred sebe opcije i idite ka njima.

• Koliko je rad i neprestani kontakt sa parovima koji su u lečenju neplodnosti pomogao da istrajete u ličnoj borbi?

Svakodnevni kontakt s parovima i pojedincima koji se suočavaju s problemom neplodnosti me je ojačao. Dao mi dodatne motive, dodatnu snagu, emotivno me obeležio… Svaka priča svakog para sa kojim razgovaram me pogodi. Osećam njihovu bol, znam kroz šta prolaze. To mi ne dozvoljava da posustanem ni na ličnom novou. Želim da moja priča bude vetar u leđa mnogima. To sam želela najviše na svetu, to želim i sada.

Moj život je vantelesna oplodnja.

To je nešto što obeležava moj život: i moja strast i moj posao… Prosto, sve u mom životu je vantelesna oplodnja. U Šansu za roditeljstvo sam utkala svaki deo svog bića i kad je bilo najteže nisam odustajala.

• Da li znate koliko je nade, motivacije i utehe donela Vaša pobeda za sve koji koračaju putem neplodnosti?

Nikada nisam želela da svoju ličnu priču postavljam kao najvažniju. Svakome je njegova priča najvažnija i posebna. Svako ima svoju želju i ne možemo reći koja je je najbitnija, jer je svakom njegova beba najbitnija. Godinama se zalažem za dobrobit svih, jer želim da svima u ovoj zemlji bude lakše da dobiju bebu koju toliko žele.

Pokrenute su mnoge stvari u Srbiji i sve se tiču poboljšanja uslova lečenja neplodnosti za sve.

Želim da moja priča bude motiv svima na istraju, da nastave, da ne posustaju. Želim da znaju da je ova borba teška i neizvesna. Da se ne može predvideti, da se ne može njom upravljati ali da na kraju daje najlepši rezultat, a to je željeno dete. Uvek sam s tom mišlju prilazila svemu ovome, da je ovo jedna humana borba koju vodim za sve ljude s problemom neplodnosti u Srbiji. Šta god bude trebalo, a da je u mojoj moći, uradiću.

• Sada, nakon svih hirurških zahvata, intervencija, stimulacija, transfera, neuspeha i ponovnih dizanja iz pepela, sa darom koji ste osvajali godinama – želite li nešto da poručite hrabrim a umornim dušama koje nas čitaju?

Nema umora kada je u pitanju borba za bebu. Potražite ljubav. To bih poručila.

Ljubav pokreće svet, bez ljubavi – sve je ništa. Nema bitke koju ne možete da dobijete ako imate ljubav u životu, ako ste ispunjeni, ako ste celi. Nemojte posustajati. Ukoliko imate realnih mogućnosti, ne čekajte puno, ne odugovlačite, sami ste kreatori svoje sreće. Ne pokušavajte da kontrolišete ovu priču. Ona je prosto takve, bez kontrole. Pustite životu da vas vodi kroz ljubav, uspeh neće izostati.

Vi ste Sizif koji će izgurati taj kamen.

Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.