Autorka: Sandra Jovanović
Danas, dok ti pišem ovo, sedim pored tebe zagledana u računar. Na televiziji ide reklama za pelene i čuje se samo tastatura i moji prsti kako tipkaju. Tišina je tu. Uvek me rastuži baš ova situacija. Kao što znaš, mnogo strana ima neplodnost, mnogo slojeva, mnogo varijanti, mnogo problema. Koliko i kako je neplodnost uticala na naš brak, to najbolje znaš baš ti. To su stvari iza scene, one koje niko ne vidi, koje znamo samo ti i ja. Ponekad ih ne izgovorim jer reči budu suvišne. Ti, naravno, ne čuješ neizgovorene reči, ali znaš. Poznaješ po dubokom uzdahu, po pogledu, po pokretu. Po ovoj tišini.
U našem svakodnevnom životu je neplodnost – kod kuće, na poslu, dok sam na kafi s prijateljicama, dok sam u šetnji, na odmoru, dok sam u tvom zagrljaju, dok razgovaramo o budućnosti, dok razmišljamo o sadašnjosti, dok se sećamo prošlosti…
Neplodnost je naša borba, naš usud i naša kletva.
Baš ono što nas spaja i razdvaja na trenutke, kad ćutimo i razmišljamo, dok se gledamo u oči. To je stanje sa kojim se suočavamo u svakodnevnim obavezama i brigama. Ovaj veliki teret nosimo kao nevidljivu torbu na leđima u svakom momentu našeg života. Znamo, i ti i ja, da je ishod cele ove borbe neizvestan. Da nema garancije, da nema sigurnog dobitka. Ali kad god potonem tako duboko da ne umem da zaplivam natrag – jedna ruka me uhvati i ne dozvoli da moje telo dotakne dno. Tvoja ruka.
Ti si osoba koja je uvek na drugoj strani stola, koja je sa druge strane kreveta, čuju ruku osetim pred spavanje. Onaj koji me čvrsto drži kraj sebe i ne popušta ni pod najtežim pritiscima.
Osoba koja me želi iskreno i trajno bez obzira na teret koji nosimo.
Ti si taj koji me podiže i veruje u nas od prvog momenta pa do današnjeg dana, jednako i čisto. Bilo je pritisaka, lomova, dilema, strašnih reči i suza. Bilo je bola. Nikada ti nisam rekla hvala što si tu. Što si uvek tu. Što me držiš. I kad si srećan ili tužan, ljut ili nervozan, uvek stojiš tu, uvek držiš čvrsto. Uvek veruješ duboko u ljubav koja može da prevaziđe sve i da na kraju postane pobednik.
Boli osećaj praznine kad nema bebe… Boli borba i svaka izgubljena nada. Svih deset neuspelih postupaka. Svaki put sve više i više.
Naravno, naš život je pun osoba koje nam dosta znače – prijatelji i porodica su tu. Srećna sam što ih imam pored sebe, ali ipak postoje stvari koje ne vide i ne čuju. Nikada me nisu videli u najgorem stanju. To si video samo ti. Čuvala sam se pogleda drugih, ali nikada tvog.
Pred tobom sam bila stvarna ja, uvek. Realna i prava. Od krvi i mesa, a krvi je bilo…
Pucale su rane pred tobom. Zajedno smo ih zašivali iznova i iznova. Uvek stamen, uvek jak za sve, uvek uz mene bez trunke bojazni da nećemo zauvek biti nesrećni kao tada. Uvek sa verom da ćemo u sobi čuti bebin plač. Bez sumnje, bez straha. Lomilo se tlo pod nama kada smo dobijali negativne nalaze, ali ti si i dalje stajao čvrsto govoreći: “Ti i ja ćemo biti roditelji!”
Drugi ljudi nikada nisu morali da me fizički pokupe sa poda kada sam tako slomljena da ne želim da se pomeram. To si radio ti. Dugo sam razmišljala o tome gde bih sada bila i kakva bih bila da sam se udala za nekog drugog čoveka. Kakav bi moj život sada bio? Da li si, zapravo, ti moja sreća?
Ne znam da li bih u ovoj borbi stigla ovako daleko, da li bih odustala ili bih se raspala i niko me ne bi pokupio s poda?
To pitanje ostaje… Kad se udaš, ti zapravo, ne znaš sa sigurnošću kako će biti, zar ne? Prošli smo kroz sve te tipične stvari u vezi sa brakom. Na početku prevelika strast, pa ljubav koja je postepeno rasla, pa razumevanje, tolerancija i navikavanje na blizinu, na potpunost samo kad smo zajedno. Onda razmišljanja o osnivanju porodice i svega onoga što se vezuje za potomstvo i onda nekako postanem svesna činjenice – da, ovo je moja druga polovina.
Mi smo jedno celo samo zajedno.
A naše celo mora da iznedri plod naše ljubavi. Našu bebu… Pa zašto se onda to i ne dešava?
Znam da ti je bilo potrebno mnogo snage, želje, upornosti, ljubavi i hrabrosti za ceo ovaj put. Znam jer smo prolazili zajedno taj put. Suočavamo se više od deset godina s činjenicom da smo samo nas dvoje za ručkom, u parku, na rođendanu, na proslavi, smo nas dvoje i bebe nema. Ti i ja. Nikakva beba u rukama. Svaki atom snage usmerili smo na tu želju. Nikada mi nisi rekao nešto što bi me zabolelo ili povredio. Poštovao si moju bol. Poštovala sam tvoju bol. Ljubav je samo rasla. Prerasla nas dvoje. Postala bezvremena i bezuslovna. Dve polovine postajale su sve više jedno celo.
Život me je svakog dana stavljao pred nove izazove, a ti si bio savršen pratilac. Ti si naša stena i naša snaga u svemu ovome. Deo jednačine koja me održava. Bez tebe, ja sam već odavno odustala od ovog sna. Bez tebe, ja sam razbijena na komade, nesastavljena… Zato kažem…
Hvala TI, hvala sto hiljada, milion puta!
Iako znam da reč ništa ne znači, ipak želim da je čuješ. Naša ljubav, podrška i saosećanje u svemu ovome govore mnogo o tebi, o čoveku kakav ti, zaista, jesi. Svaki put kada sam tamo, na klinici za IVF, zamišljam samo jedno – kako ćeš biti tata, kako ćeš biti divan tata našem još nerođenom detetu. I nadam se, uvek se nadam… jer znam da naša ljubav zrači, čak tamo do neba! Ti si jedini razlog zbog kojeg nikada neću odustati.
Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
