Moja namera nije da nateram plodne ljude ovog sveta da se osećaju krivim. Volela bih samo da znaju koliko su prokleti srećnici!
Iskreno, kada razmišljam o prirodnom začeću, želim da vrisnem od zavisti. Osim ako nisam u pravu (a možda i grešim, jer ovo nikada nije bila opcija za mene i neprohodne hodnike moje utrobe), proces ide ovako:
Ljubavni par odlučuje da želi da osnuje porodicu. Žena prati ovulaciju. Par vodi ljubav. Žena je trudna.
Zvuči nebeski kada to uporedite sa neplodnim parom poput mog muža i mene. Kada uporedite ovu priču sa nama, koji pokušavaju da postanu roditelji već više od 3 godine…
Ljubavni par odlučuje da želi da osnuje porodicu. Žena prati ovulaciju. Par vodi ljubav. Žena nije trudna.
Proces se ponavlja iznova i iznova. Vođenje ljubavi prestaje. Počinje stvaranje bebe. Radimo na bebi. Kada shvatimo da to i dalje nije dovoljno, potrebna je medicinska intervencija.
I tako smo sada ovde.
Medicinske intervencije, testiranje, lekovi, zakazivanja, injekcije. Računi. Dugovi. Nalazimo se u beskonačnom krugu vantelesne oplodnje i nemamo šta da pokažemo osim podsetnika da moramo da otplatimo kredit. Pritisak raste i nisam baš siguran kako da ga ublažim.
Pritisak mi puca direktno u mozak oko 5 ujutru svakog jutra.
Obično počinje sa spoznajom da još uvek nisam majka. Panika se pridružuje dok razmišljam o svojim godinama i da ću za 3 meseca imati 39 godina. Strah postaje sve veći kada pomislim da ni ova runda IVF-a možda neće uspeti i da ću do trenutka kada prikupimo više novca da idemo dalje imati preko 40. Mnogo preko 40.
Tada počinjem da brinem da moja jajna ćelija neće biti dovoljno dobra, pa ću morati da razmišljam o donorskim jajnim ćelijama. Kako ću se povezati sa svojim detetom ako se to dogodi? Hoćemo li ići tim putem? Da li ću ikada imati novac za još skuplje poduhvate? Misli tada kreću spiralno…
Obično se vraćam u loš i plitak san, da bi me onda probudio strah oko pola 7.
Iscrpljena i troma, gledam u vodu koja kipi i pitam se kako ćemo pokriti rate kredita.
Posle šolje kafe i tuširanja obično se osećam malo lakše. Mada, i dalje ne. Put do posla je lak, uprkos saobraćaju u špici. U ovo doba dana u kolima ispred i iza nema dece, samo mrzovoljni odrasli i nisam sama.
Posao je velika distrakcija i volim ga. Da budem iskrena, pretrpavam se. To mi daje za pravo da ponekad odbijem svoje prijatelje kada me pitaju da li sam slobodna. Nisam, imam posla. Volim ih, volim i njihovu decu. Samo je ponekad prokleto teško podsećati se šta nemaš.
Tako se stidim. Stidim se sopstvenog tela. Osećam se prazno. Osećam se sama. Plašim se da ću se zauvek osećati ovako.
Odlazim kući svom mužu nakon napornog radnog dana. Dug uzdah uz šoljicu čaja nije isto što i dug izdah uz flašu hladnog belog vina.
Moj muž nekako često kaže pogrešnu stvar, što je do mene. Iste rečenice mi različitim danima drugačije zvuče, tako da je naš razgovor o deci prilično ograničen. Trudi se da ne pogreši, pa ćuti. Tada takođe greši.
Obično večeramo ispred nečega na Netfliks-u i odlazim u krevet oko 11 sati. Na noćnom stočiću nije porodična fotografija već dnevnik, gde upisujem svoje misli i strahove. Nadam se da će ostati između korica i da mi neće kljucati mozak u 5 ujutru.
Ležem sa strahom da me ne probudi strah da nikada neću biti majka.
Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
