Razgovor dva embriona

U udobnosti Petrijeve šolje, sedela su dva embriona i razgovarala.

“Kako si?”, upita prvi.

“Nije loše”, odgovori drugi.

“Ja se malo bojim. Vidi kako nas gledaju ova dva velika oka. Šta žele od nas? Malo-malo, pa nas obilaze, nešto broje, ocenjuju. Načuo sam da se premišljaju da li ćemo zajedno na put.

Meni je ovde lepo. Sa tobom sam, nisam sam. Ti mi pružaš sigurnost i utehu. Zajedno smo od početka… Čini mi se bilo nas je još, ali sada ne vidim ostale. Ne vidim nikoga osim tebe, i ona dva oka. Sami smo. Toplo mi je ovde. Nekako se lepo razvijam i udobno je.

Ne bih voleo da ne budeš pored mene.

Znaš li šta kažu mama i tata? I gde su sada oni? Zašto nisu ovde i zašto ne čujem mamim glas? “, ređao je pitanja prvi embrion usplahireno.

,,Nemoj se plašiti, ludo. Tu sam ja. Ta dva oka koja nas gledaju, to je teta embriolog. Ona nas pazi i čuva. Proverava da li imamo sve, menja nam medijume, čuo sam da su tako rekli. Dohranjuje nas. Ona nas voli. Ona nam je prijatelj. Bez nje ne bismo bili ovde. Obožavam da vidim njena dva topla oka. Osećam se sigurno. Tako i ti probaj. Nasmeši se kad ih vidiš.

A za mamu i tatu ne brini. Ni malo. Oni su kod kuće i čekaju nas. Misle na nas jako, jako. Već su počeli i da se nerviraju. Ne znaju da smo mi ovde u toplom i da nam je fino. Ne slute da ovde ćaskamo i čekamo, kao i oni. Još uvek ne znam da li će nas razdvojiti ili ćemo zajedno u novu kućicu. Raspitaću se, a možda i načujem nešto dok pričaju ova dva oka sa još nekim.

Čuo sam još neke glasove. Mislim da su u blizini još neke velike oči, ali ih nisam viđao. Ja se jedino plašim svetlosti. Kad ugase svetlo i ostave nas ovde, razbaškarim se, širim se i delim. Meni je super. Samo kad mi bljesno ono svetlo, e to ne volim. Ne volim ni da me pipkaju mnogo. Najlepše je kad sam odradim sve bez mnogo diranja.

Voleo bih i ja da budemo još zajedno. Želeo bih da idemo zajedno kod mame.

Što se ostalih tiče… ne znam gde su. Možda nisu bili snažni kao mi. Vidi, pogledaj kakvi su mi mišići, ja sam baš jak. Rekao bih da si i ti. Mislim da su nam ona dva oka dala sve same petice. Sada, kad sam petica, srećan sam, miran…”

,,Ali, ja sam čuo da me zovu smrzlica. Rugaju mi se da sam pingvinčić. Da sam eskimko. Šta to znači? I to me, takođe, plaši… Smrzlica… pa to je – da se smrzneš od same pomisli! Pingvinko i eskimko. Neću da se tako zovem.”

,,Ne luduj, eskimko. Možeš dugo da budeš smrzlica, a da se baš ništa ne promeni. Sve ostaje isto. Verovatno se nećeš ni sećati ovog razgovora kada dođe tvoje vreme za vožnju do mame, ali nema veze. Prepoznaćemo se svakako kad se sretnemo kasnije. Kada se rodiš. Mada, još možemo da promenimo te tvoje smešne nadimke.

Evo kako ćemo.

Molim te, potrudi se da se lepo nasmeješ kad nas naredni put budu slikali. To nam može osigurati zajednički put do naredne kućice. Ako tako bude, ako budemo zajedno kod mame, sledi nam jedno dugo i uzbudljivo putovanje. O tome ću ti pričati kasnije. Sada se malo odmori, lepo se deli i smej se.”

“Evo, smejem se. Trudim se da se razvijem najbolje što mogu. Sve sam fragmentacije pomerio. Ocene mi rastu. Kad si uz mene, lakše mi je. Ali, molim te, molim te, objasni mi kako će nas prebaciti u drugu kućicu? Hoće li boleti? Čime nas to voze? Šta se posle dešava? Jaoj, kako sam ja neupućen, a ti sve znaš… Mora da si stariji!“

“Prebaciće nas nežno i polako. Prvo ćemo ući u kao nekakav tobogan. Veliki je to tobogan za nas dvoje, tu se moramo držati zajedno. Iz te lude vožnje “upadamo” direktno kod mame. Super je što to sve rade u mraku! Tako je još uzbudljivije! Onda ćeš čuti mamin glas i čućeš kako joj srce jako lupa od uzbuđenja jer joj dolazimo. Čućeš da nas očekuje već mnogo godina i da nikada nije bila srećnija.

To nama daje prednost u sledećoj igri.

Kad se sjurimo niz taj tobogan, moraš da se potrudiš da se još bolje razvijaš. Važno je da budemo jaki i radoznali, da hrabro probijemo opnu i nastavimo dalje. I onda – najvažnija od svih igara – “Ko se pre zakači”. Dakle, jurimo ka jednoj, kao, strunjači… I pobednik je ko se prvi zakači. Ja bih voleo da bude nerešeno. Hajde da oboje budemo pobednici! Sve si zapamtio?”

“Da, da, pažljivo te slušam. Kada sve počinje? Kad idemo odavde? Sviđa mi se sve to što si mi ispričao! Hoću u “Juriš do mame” i “Ko se prvi zakači”! Ono sa eskimima i pingvinima mi je bezveze!”

“Grešiš.To je sasvim drugačija igra, “Ledeni embrio”. U njoj žmuriš dok te svi ostali još više čekaju, još više te žele, još jače ti se nadaju. Kada jednom kažu da kreneš, naći ćeš sreću, ljubav i porodicu.