Nekoliko procesa vantelesne oplodnje su iza mene. Čudno je kako to zvuči “iza mene”. Život sa IVF-om i svime što donosi i odnosi nije iza. On je i dalje tu, uz mene. Iza, ispred, uz. Postoji. Svaki udarac slamao me je do kraja. Borba koja traje i dalje i kojoj ne vidim kraj.
Gledam žene kako prolaze pored mene, trudne. Svoje stomake tako ponosno nose jer je unutra njihova beba. Pitam se da li ću ikada i ja osetiti isto? Da li će ispod mog srca kucati još jedno? Teško je kad znaš da za stvaranje bebe moraš da pripremiš novac. Moraš da radiš i dobro zaradiš kako bi imao još jedan pokušaj. Niko ne garantuje uspeh i niko ne kaže da ćete sigurno biti trudni. Odlazim u klinike redovno, obilazim ih i radim opet i opet taj ultrazvuk.
To traje godinama.
Prosto sam se srodila s tim aparatom za merenje veličine folikula. Svako malo – eto mene na ultrazvuku. U toku procesa primam hormonsku stimulaciju, sve tri nedelje se bockam u stomak. Toliko sam se izveštila da ne osećam ni bol, ništa. Poznajem proizvođače lekova i znam skoro napamet sve kontraindikacije. Savladala sam gradivo. Kad se bocnem, samo osetim hladnu tečnost u sebi. Ostane rupica na stomaku, malecna. Ništa strašno. Strašnija je bol u duši svaki put. Uvek pomislim kolika je ovo muka
Neka žena spava sa svojim mužem i puf – dve crte na testu. Neka druga se prepustila trenutku strasti sa lepim momkom posle dobrog izlaska i puf – dve crte na testu.
A vidi mene…
Ja sa mužem uveče brojim minute do bockanja u stomak! Nas dvoje i život sa IVF-om. Tražimo najbolju pozu za stop injekciju i živimo život u iščekivanju. Prođe tako petnaestak dana neizvesnosti – od bockanja pa sve do novog ultrazvuka i merenja nivoa hormona. Vene poplavele na rukama, bodem se svaki dan. Bodem se i u stomak, sama, a u venu me bodu drugi, a onda malo idem na vaginalni ultrazvuk. I eto, prođe vreme. Onda te uspavaju i kad se probudiš čekaš da čuješ broj. Čarobni broj jajnih ćelija. Što je veči broj- šanse su ti veće. A ja kao da ne spavam. Na mene, čini mi se, ne deluje ta anestezija. Čini mi se svaki put i pod anestezijom brojim.
Onda posle čekaš. Čekaš nekoliko dana i pokušavaš da živiš normalno, iako ti misli lete ka laboratoriji. Iako misliš na embiologa koji sad mućka sa tvojim ćelijama i spermićima muža. Šta im uopšte radi? Nadam se da ih ne uznemirava. To su moja deca! Prolaze minuti koji traju satima. Nikako da prođu. I prođe dva-tri dana. Najlepši trenutak cele procedure vantelesne oplodnje dolazi. Transfer.
Vraćaju mi moje embrione. MENI vraćaju MOJE embrione! Kakvo ushićenje!
Osećaj da sam već trudna od tog momenta počinje i ne prestaje. Traje… hm… Nekoliko dana. Ležim, mazim stomak i uživam. Pa ja sam trudna, šta ima da sumnjamo? Onda posle par dana sumnja počinje da šeta po mozgu. Možda nije, možda jeste… Grudi su mi velike, nabrekle, sigurno jeste. Boli me stomak -onda nije. Šetam tako s mojim mislima od ludila do razuma. Neprekidno.
Kad test pokaže BetaHcg 0 – nade padnu u vodu.
Obučem pidžamu, plačem i ne izlazim. Prijateljima govorim da mi nešto nije dobro. Niko ne zna šta se sve dešavalo u meni. Pitate se gde je tu moj muž? Tu je i on, uvek uz mene, uvek sa mnom. Pati i on, ali je muško pa ne oblači pidžamu…
Za sva ostala pitanja i nedoumice možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA ili popunjavanjem upitnika za pacijente klikom na link: UPITNIK ZA PACIJENTE.
