Neplodnost često definiše čoveka do te mere da se čini da van te odrednice i ne živiš. Meni se čini kao da živim vantelesnu oplodnju, ne život. Nosim ranac na leđima koji se zove IVF. I težak je. Mnogo težak. U tom rancu su sve tvoje analize, svi izveštaji, spermogrami, ultrazvukovi, stimulacije i pregledi. U istoj pregradi su i sve nade, tvoja vera, istrajnost, pogledi ljudi koji ne razumeju, pitanja prolaznika koji se ne udubljuju. Neuredno je nabacano i mnogo suza i iskrene čežnje za bebinim ručicama i osmehom. Unutra je sve to, i ti to tegliš… a teško je. Nosiš i kad spavaš. Ranac je srastao sa tobom i ne pušta.
Proces “izlečenja” od neplodnosti je obojena raznim bojama, ali je osnovni ton svih tih boja, zapravo, boja steriliteta – siva i hladna. Ona se igra sa tvojim granicama. Postavljaš ih a ona ih pomera svakog dana, ispituje dokle ćeš moći i koliko dugo ćeš moći sa teškim rancem kroz život. Pojave se ljudi koji ti daju nadu, bar na trenutak, koji ti daju krila i pomisliš da ćeš ukoro skinuti taj ranac. Da ćeš prodisati. Takvi ljudi te vinu u visine baš visoko. Vera procveta, misli se rađaju kao prolećni cvetići, sve šareno i sve vedro. Ničeg tu više nema sivog. I tako je svaki put, u svakom procesu.
Umorna sam od neplodnosti.
Umorna sam od traganja za uzrokom. Od suplemenata, analiza, bockanja, ultrazvukova, pregleda… Slomljena sam od čekanja, na koje se proces vantelesne oplodnje i svodi. Čekam red za analize, čekam red za postupak, čekam red u čekaonici, čekam pregled doktora, čekam razumevanje sestre, čekam oplodnju, čekam embriologa da se javi, čekam transfer, čekam betu… Onda čekam ceo postupak ispočetka. Čekam da me prođe tuga nakon neuspelog postupka. Da prestane da boli. I čekam na novi naredni “projekat”, jer svaki postupak je naredni “projekat”.
Sedimo sami po ko zna koji put i ne govorimo o rančevima koje nosimo na leđima. Toliko puta smo to prestresli. Želim da živim onako kako žive drugi, koji nemaju problem da dobiju dete. Ne želim više analize, preglede i to neprekidno čekanje u krug. Imam prava da ne želim.
Da li imam prava da stanem? Smem li da sačekam? Mogu li da prodišem? Da pogledam život raširenih očiju i udahnem punim plućima? Ili moram da jurim što pre u naredni postupak, jer su mi godine za petama i uspešno me stižu?
Da mi je samo da skinem taj ranac, odmorim, ismejem se do suza, zaboravim na kratko i onda opet krenem. Nova ja. Ili makar samo manje umorna, ja.
Autorka: Sandra Jovanović
Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
