Autorka: Sandra Jovanović
Stojim na ulazu u laboratoriju i noge ne žele da uđu. Prosto stoje. Treba da podignem rezultat BetaHCG testa, a na putu do laboratorije videla sam crnu mačku. Verovatno je to neki znak. Ceo ritual koji radim ujutru nisam odradila baš onako kako sam zamišljala. Od juče ne osećam da me bole grudi, tačnije od sinoć… Ma nije ništa uspelo. Opet smo “neuspeli”, opet smo nesrećni, opet nema suza radosnica… A srce mi lupa jako, i noge i dalje stoje. Stoje kao ukopane. Klecaju.
Čak i sestra na pultu izgleda namrgođeno, kao da nešto zna. A čini mi se i da sam baksuza-komšinicu videla kad sam izlazila iz zgrade. Možda mi se javila. Rekla: Dobar dan…Ko zna, nadam se da nije. Kad nju sretnem nikad nije dobro. Sve su to neki znakovi pored puta. Mog puta.
On me zove od jutros neprestano. Već nekoliko puta usplahireno pita da li sam bila po rezultate. Predlaže da on ide po rezultate, da on prvi sazna, ubeđen je opet da je sve u redu i da smo sada uspeli. On tako uvek. Previše tog optimizma mi smeta. Čini mi se kao da ću i njega da izneverim svojim neuspehom. Ja nisam uspela da održim to u sebi, taj život.
Do mene je.
Naravno da jeste. Uvek je do mene. Već 12 dana unazad me dvori kao princezu, donosi, odnosi, prinosi, ponaša se kao da sam već trudna, a ja – verovatno prazna! Znate li šta znači reč prazna? Prazna znači da nemaš u sebi život, da ga ne nosiš, da nisi sposobna da ga izneseš. Da tvoje telo nema tu sposobnost. Tako se ja osećam ponekad, tako se osećam sada.
Ovaj postupak je nekako mirno prošao, nismo se čak ni jednom posvađali. Primala sam hormone, bockao mi je stomak svake večeri u isto vreme. Volim kad to preuzme na sebe. Nekako i on ima osećaj da učestvuje, vidim mu to na licu, a i ja imam osećaj da je više uključen. I iako ne želi da uđe u ordinaciju skoro nikad i gleda kako mi rade ultrazvučni pregled, i kako prebrojavaju moje folikule, opet je uvek tu ispred vrata. Znam da, ako vrisnem od tuge, on će utrčati. Samo tako može, samo tako i nikako drugačije.
Izvadili su mi ćelije. Pre tačno 15 dana izašla sam iz klinike nasmejana. Bilo ih je dovoljno. Lepo je to kad upoređuješ s drugima, pa je tvoj broj veći. Čudan osećaj, kao pobeđuješ ni u čemu. Osetiš se nekako jako, nekako kao da si na korak do toga da konačno uspeš, iako znaš da to ne znači ništa i svi ti to govore. Podeliš se na pola – pola je pozitiva potpuna, osmeh i nada, a druga polovina se boji toliko da se sakrila i ćuti, ne sme ni da se pojavi koliko se plaši neuspeha. Ne kažeš ništa jer ne smeš. Ne smeš ni da se raduješ, ni malo… jer za čas sve potone.
Tako se ja često osećam.
Uredno su nas pozvali na transfer embriona, ovog puta na vreme. Sve je nekako bilo uredno, čak i previše uredno… Osim sada ovog dana, kada su svi ti znakovi na putu tu, i ona mačka koja mi je izgleda i put prešla… Bili smo na transferu, zabrinuti ali nekako srećni, tihi u svojim mislima, jer znam da nema načina da znam šta će biti. Samo silno želim dete.
Pitam se kako neko može da ostavi bebu? Kako neko može da ne želi? Da li je to nepravda? Može li se ona zaustaviti nekako? Pitam se da li se ovom mom putu nazire kraj, da li ćemo ikad postati mama i tata ili ćemo uvek biti samo mi, ja i On? Ili, možda, neće biti ni nas više? Koliko imam još snage? Za još koliko pokušaja, za još koliko bockanja, nadanja, vere… Koliko puta mogu još da se pokupim i da nastavim? Ima li Bog za mene neki plan ili me je tako zaboravio?
Ima li?
I dalje stojim na pragu. Gura me neka žena i izbezumljeno me gleda. Sva je upitna… Verovatno se pita zašto stojim kao kip i zaustavljam prolaz, a ja ne mogu… jednostavno ne mogu da saznam. Ne želim da srušim sve snove, ne želim da znam da opet nismo uspeli. Želim da konačno saznam da jesmo. I bojim se sebe, bojim se nemanja snage za dalje, njegovog pogleda, tog našeg dana posle negativnog nalaze, tog crnog dana. Uvek je takav. Crn.
Bojim se svakog narednog dana i svakog pitanja slučajnog prolazika zašto nemamo dece. Ili zašto još uvek nemamo? Ili šta smo uradili i dokle smo stigli? Dokle ta pitanja….Glupa su i bole me.
Konačno, zakoračim jako i uđem. Sestra na pultu mi pruža papir i smeška se…
Ukoliko vam je potrebna podrška ili savet na putu do bebe javite se na naš SOS IVF broj 0800 70 70 77, a možete nam pisati i na imejl office@ivfcentar.rs ili popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
