Do mene je…
Stojim na ulazu u laboratoriju i noge ne žele da uđu. Prosto stoje. Treba da podignem rezultat BetaHCG testa, a na putu do laboratorije videla sam crnu mačku. Verovatno je to neki znak. Ceo ritual koji radim ujutru nisam odradila baš onako kako sam zamišljala. Od juče ne osećam da me bole grudi, tačnije od sinoć… Ma nije ništa uspelo. Opet smo “neuspeli”, opet smo nesrećni, opet nema suza radosnica… A srce mi lupa jako, i noge i dalje stoje. Stoje kao ukopane. Klecaju.
Čak i sestra na pultu izgleda namrgođeno, kao da nešto zna. A čini mi se i da sam baksuza-komšinicu videla kad sam izlazila iz zgrade. Možda mi se javila. Rekla: Dobar dan…Ko zna, nadam se da nije. Kad nju sretnem nikad nije dobro. Sve su to neki znakovi pored puta. Mog puta.
