Napredak u svim segmentima reproduktivne tehnologije primorava nas da prestanemo da podrazumevamo i pozabavimo se preispitivanjem tradicionalne definicije roditeljstva.

Ove nedelje sam se ponovo našao u učionici. Sedeo sam na maloj plastičnoj stolici i pažljivo beležio šta je učiteljica mog deteta govorila. Bio je to moj prvi roditeljski sastanak. Igrom slučaja, samo nekoliko dana ranije slušao sam kako naučnici i etičari na sastanku u Amsterdamu raspravljaju o tome šta znači biti roditelj. To je pitanje od ogromne važnosti oduvek. Međutim, početne postavke u odgovoru menjaju se u svetlu novih reproduktivnih tehnologija koje transformišu način na koji stvaramo porodice. Skloni smo da razmišljamo o ovim tehnologijama imajući na umu bebu: Koliko je verovatno da će one dovesti do bebe? Da li imaju bilo kakav uticaj na zdravlje ili dobrobit bebe?

Ali, roditeljstvo je cilj većine ljudi koji traže ove tretmane. Kao što je Heder Drejper, bioetičar sa Univerziteta Vorvik, rekla na sastanku u Amsterdamu: „Verovatno glavna svrha potpomognutog začeća nije stvaranje deteta, već stvaranje roditelja.”

Napredak u reproduktivnim tehnologijama tera nas da preispitamo šta znači biti roditelj — čak i na genetskom nivou. IVF omogućava budućim roditeljima da koriste jajne ćelije i spermu koju su donirali drugi, koji mogu ali ne moraju imati ulogu u životu deteta. Ali to nije samo IVF. Tehnologije koje rezultiraju bebama sa tri genetska roditelja su već u upotrebi. I druge, koje omogućavaju četiri ili više genetskih roditelja mogli bi biti dostupne u bliskoj budućnosti.

Ovakav napredak neizbežno otvara vitalna pitanja. Šta je to sa genetskim doprinosom koji osobu može, ali ne mora učiniti roditeljem? Postoji li idealan broj roditelja koje dete može imati? I, kada dođemo do toga, da li je genetika uopšte važna?

Tri roditelja?

Pitanje je izbilo u prvi plan pre oko šest godina, kada je lekar u Njujorku otkrio da je koristio novu tehnologiju koja je dovela do rođenja „bebe sa tri roditelja“. Bebina majka je nosila gene za potencijalno fatalnu bolest u svojim mitohondrijama – komponentama ćelije koje obezbeđuju energiju. Da bi to zaobišli, doktor i njegove kolege su koristili mitohondrijsku DNK od donatora, kao i ženinu jajnu ćeliju i spermu njenog partnera. Nastala beba je tehnički imala tri genetska roditelja – iako je donirana mitohondrijska DNK činila samo mali deo njegove ukupne DNK. Neki naučnici su rekli da to znači da se izraz „beba sa tri roditelja“ zapravo ne primenjuje. Ali to implicira da postoji određena granica – koji procenat bebinog DNK treba da doprinesete da biste se smatrali roditeljem?

Tehnika se danas koristi u nekoliko klinika, uglavnom da bi se pomoglo roditeljima da izbegnu prenošenje mitohondrijalnih bolesti na svoju decu. U većini ovih slučajeva, osoba koja daje mitohondrijsku DNK može jednostavno biti nepovezani donor koji neće imati dalji kontakt sa bebom. Ali za druge, mitohondrijska DNK može predstavljati važnu genetsku vezu sa detetom. Ako dve žene žele da imaju bebu, na primer, mogu da koriste jednu od svojih jajnih ćelija i spermu od donatora. U tim slučajevima, beba je genetski povezana samo sa jednom od žena. Uključivanje mitohondrijalne DNK druge žene bi joj takođe ponudilo genetsku vezu sa bebom, iako mnogo manju.

Četiri ili više roditelja?

Na horizontu su i druge tehnologije koje bi mogle omogućiti još većem broju ljudi da dele genetsko roditeljstvo bebe. Naučnici naporno rade na pretvaranju ljudske kože i krvnih zrnaca u jajne ćelije i spermatozoide u laboratoriji. To su već uradili kod miševa. Ako to uspeju u ljudima, mogućnosti biološkog roditeljstva se još više šire. Prva aplikacija bi bila da se istopolnim parovima omogući da imaju genetski srodnu decu. Možete, na primer, pretvoriti kožu jednog čoveka u jajnu ćeliju i oploditi je spermom njegovog partnera da biste stvorili embrion. Ali isto tako možete koristiti istu tehnologiju da napravite drugu spermu ili jajnu ćeliju od tog embriona. U teoriji, to biste mogli da uradite sa reproduktivnim ćelijama dva para, stvarajući na kraju embrion koji ima četiri genetska doprinosila.

Ovde stvari postaju još zbunjujuće. Četiri odrasle osobe zapravo bi bile bake i deke, a embrioni stvoreni u srednjem koraku bili bi bebini roditelji. Neki naučnici su rekli da će, tehnički, ove bebe biti rođene kao siročad. Ali kako drugi to vide, imali bi četiri roditelja.

Naravno, genetska veza nije ono što nekoga čini roditeljem. Roditelj nije dobavljač DNK – to je osoba koja se brine o detetu i obezbeđuje okruženje za njegovo napredovanje. Ne morate da budete biološki roditelj deteta da biste to uradili. To je očigledno, ali je takođe podržano podacima koje je prikupio Vasanti Jadva na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Jadva i njene kolege su pratile napredak 223 dece rođene oko 2000. godine. Dok je 80 dece začeto na tipičan način, 51 je rezultat donacije jajnih ćelija, 50 je začeto donacijom sperme, a 42 je začeto od surogata. Nije bilo stvarne razlike u blagostanju dece tokom njihovog detinjstva.

Jednostavno – roditelj! Kako nas ART tehnologije uče promeni definicije roditelja

Do druge godine, deca koja su nastala od donatora i surogata nisu pokazala nikakvu razliku u socijalnom, emocionalnom ili kognitivnom razvoju. Ako ništa drugo, činilo se da imaju pozitivnije odnose sa svojim roditeljima od onih koji su začeti na tipičan način. I nisu bili posebno zabrinuti zbog okolnosti njihovog začeća. Kada su napunile 21 godinu, većina njih nije bila zabrinuta oko toga što su rođeni putem donacije jajnih ćelija ili sperme ili surogat majčinstva, rekao je Jadva na sastanku u Amsterdamu. Draper je rekla da ne shvata važnost koju neki ljudi pridaju genetskom roditeljstvu. „Opsesija biološkom povezanošću dovodi do toga da se nebiološki roditelji vide kao drugi najbolji roditelji, i mislim da je to zapravo prilično uvredljivo“, rekla je ona.

Razmišljao sam o ovim rečima otkad sam ih čuo. Uglavnom, sklon sam da se složim – ispunjavanje vaših roditeljskih obaveza nema nikakve veze sa tim koliko DNK delite sa svojim detetom. Ali takođe treba da zapamtimo da je biološko roditeljstvo važno za mnoge ljude. A ako je to tehnički moguće, zašto svi ne bismo imali tu opciju, bez obzira na naš pol, seksualnu orijentaciju ili zdravstveni status?

U međuvremenu, fokusiraću se na ispunjavanje sopstvenih roditeljskih obaveza. Nevažno da li to znači da hvatam korak sa domaćim zadatkom, pokušavam da ograničim prerađenu hranu i vreme ispred ekrana, ili samo da nađem više vremena za maženje. Učiteljica moje ćerke mi je rekla da već pokazuje interesovanje za nauku, što ću za sada shvatiti kao pobedu.

Izvor: www.technologyreview-com

Za sva pitanja i nedoumice možete nam se javiti na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl office@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.