Draga Ljubice,

Sada, kada si tu, sa mnom, treba da saznaš šta je sve tvoja mama prošla kako bi stigla do tebe.

Nije bilo lako, odmah ću ti reći. Ni malo, i to moraš da znaš. A moraš da znaš i koliko si samo voljena bila i pre rođenja. Možda, kada jednom pročitaš ovo, razumeš svu moju bol i moju želju da ti, baš ti, dođeš na ovaj svet i budeš baš moja. Moja Ljubica.

Tata i ja smo te poželeli odavno, mada nismo smišljali imena odmah čim smo se upoznali. Mislili smo da imamo vremena, da možemo malo da uživamo. Treba da nađemo dobar posao, da kupimo stan, da obezbedimo sve i da nam onda dođeš ti. Tako smo nekako zamišljali, tako smo planirali. Ali planovi… ih, ti planovi. Čovek planira, Bog odlučuje.

Čim smo poželeli bebu, dogovorili smo se da će se naša beba, ako bude devojčica, zvati Ljubica. Ljubav nas je vodila od početka ka tebi. Pri tom, moja baka, koju sam mnogo volela, zvala se Ljubica. Obožavala sam njen miris i dodir, njen glas. I sada mi se čini da je tu, iako već godinama nije sa nama. Čini mi se da posmatra ceo moj život i da me čuva ruka koja me milovala i kad sam bila mala.

Tata i ja smo te poželeli vrlo mladi.

Nismo se ni nadali da nećeš doći tako dugo. Čekali smo par godina da stigneš, ali te nije bilo. Pitali smo se gde si? Da se nisi negde zagubila, zaboravila na nas? Odlučili smo da odemo kod čika doktora i proverimo sve, a najviše – zašto naše Ljubice nema? Uradili smo sve analize i shvatili da je naš put do tebe mnogo teži nego što smo mislili. Moji jajovodi nisu bili dobri i mamina i tatina ćelija nisu mogle da se sretnu na najboljem mestu. Nikako.

Ipak, postojao je način kako do tebe! Rekli su nam da je put do Ljubice vantelesna oplodnja. I odmah su rekli da imamo velike šanse da te sretnemo ubrzo. “Mladi ste”, tako su rekli. I ja sam te htela mlada, zaista. Zamišljala sam kako trčkaramo zajedno i kako si na dohvat ruke, kako će ljubav mame i tate izroditi tebe za čas. Onda su mama i tata krenuli putem vantelesne oplodnje, a nisu u stvari ni znali šta to znači. Niko im ništa nije objašnjavao, samo su nam rekli da je to rešenje i da je tamo Ljubica, u tom pravcu.

Tako smo uplovili u prvi proces vantelesne oplodnje.

Lebdele su moje misli ka tebi, znala sam da me slušaš i da sve znaš, da me tvoje oči gledaju i da si tu, da ćeš doći. Ipak, taj pokušaj nije bio taj, nije bio tvoj! Velika klinika, mnogo parova i samo mama i tata bez Ljubice, bez embriona, bez nade. Plakala sam danima za tobom. Čeznula najjače. Imala sam utisak da nikada nećemo naći našu Ljubicu.

U jednom trenutku si svratila u moj san i tiho šapnula: “Mama, ja sam tu, samo ne zaboravi na mene. Ne odustaj od mene”. Znala sam da moram da nastavim da idem ka tebi. I tako smo tata i ja smogli snage i ušli u još jedan proces, pa u još jedan i još jedan… Skupljali smo novac, prolazili komisije, razne tete su vikale na nas po šalterima. Čekali smo redove, bockali se hormonima, čekali nalaze trudnoće – jer smo čeznuli da Ljubica stigne…

Ali tebe nije bilo. Nikako.

Mama i tata su se mnogo voleli. Grlili su se jako svaki put kada bi shvatili da su sve dalje od tebe. Mnogo je bolelo sve to. Ipak, ti si dolazila u san i tiho govorila mami da si tu i da ne odustajemo od tebe. U jednom trenutku učinilo nam se da si došla. Videli smo na ekranu srce koje kuca i pomislili da si to ti. U stvari, to je bio anđeo koji je samo kratko svratio na ovaj svet, da nas obiđe, da mi pomiluje stomak i da ode. Plakali smo dugo. Tugovali smo danima. Čekali tvoje ručice, a nije ih bilo… To nisu bile tvoje oči.

Mama te je nakon toga još više želela.

Ali je još više i patila. Deo srca ostavila je tom malom anđelu. Posle mnogo vremena nastavili smo naš put ka tebi, jer si nas čekala. Nisam mogla da odustanem od tebe i tvojih okica. Tata je stalno govorio: “Tu je ona, ne brini, stići će…” I ja sam verovala ali sam se pitala – KADA? 

Koliko još da čekam. Ne mogu više. Pitala sam se često. Ovo nema kraja, ovaj začarani krug administracije i analiza se ne završava. Ljudi prolaze i dolaze, bebe stižu, ljudi slave, grle svoju decu, maze ručice, ljube stopalca… Da li ću ikada ja? Da li je moguće da neću nikada? Mnogo te je mama htela i mnogo te želela, volela te i mnogo pre nego što si postala stvarnost, ali je mama morala mnogo suza da prolije. Zato ti sada nećeš plakati, isplakala je mama i za tebe.

Postupci su se nizali i dalje, hormoni se primali, patnja se množila i tako stigosmo do 14. VTO postupka. Milion puta sam htela da odustanem, da stanem, da shvatim da te neću imati. Ali sam milion i prvi put i nastavila. Jedne noći u kojoj si mi došla u san, okrenula sam se i rekla u prazno: “Slušaj Ljubice, mama će pokušavati još malo, ne može više. Mama želi s tobom da provede vreme, da ti se posveti, da bude mama, najbolja mama, da pamti tvoj osmeh, tvoje odrastanje, tvoje prve ljubavi, tvoju udaju i tvoju decu… I, ako ne želiš da nam dođeš, mi moramo odustati i zaboraviti na tebe. Moramo! Patićemo mnogo što se nismo upoznale, ali ja moram da stanem.”

Tada si došla.

Baš tada! Baš tada, kada je nada u potpunosti nestala. Jednog dana osetila sam tvoj otkucaj srca u meni i osvojila si me za ceo život. Jer ti si moj život, sada i uvek. Zauvek. Ti nisi moj pokušaj, ti si mi život.

Želim da znaš koliko si bila voljena i čekana, obožavana i pre rođenja. Sve te injekcije, svi zahvati, operacije, tretmani, suplementi, beskonačni odlasci kod lekara, milion suza, razbijena srca, sve to je vredelo. Sve bih ponovo uradila i sada, samo da gledam tvoje okice. Ne mogu rečima da objasnim ono što osećam prema tebi. Nikako.

Nikada te mama neće uzeti zdravo za gotovo i uvek ću biti tu za tebe, bez obzira na sve. Ne znam da li ću ti uvek biti ovako zanimljiva kao sada, dok si mala, ali mogu da obećam da ću učiniti sve što mogu za tebe u svakoj tvojoj životnoj situaciji. Ne verujem da ću biti savršena mama, verovatno ni blizu. Učićemo zajedno usput, a ja nikada neću prestati da pokušavam da budem bolja za tebe. Trudiću se da budeš srećna i da ti budem najbolji prijatelj. Neko s kim možeš da plačeš i da se smeješ, moja Ljubice.

Ponekad ne prestajem da te gledam…

Samo gledam u te oči koje sam sanjala. Ponekad ne prestajem da te ljubim… To ljubljenje traje dugo jer tako postajem svesna da si stvarna, da si tu, da postojiš. Ti si bila baš onaj deo koji nedostaje i sada si tu. U centru si mog sveta. Neodvojivi si deo nas, mene i tate. I uvek ćeš biti, to se nikada neće promeniti.

Budi dobar čovek, dobra osoba. Voli i želi. Sanjaj snove koje ćeš ostvarivati polako u životu. Ne žuri, voli i budi voljena. Padni i ustani i sve tako opet iznova. Ne odustaj od svojih ciljeva i svojih želja.

Jer, život jeste lep. Ja ću te samo tiho voleti, uvek i zauvek.

Tvoja mama

Sandra Jovanović

Za sva pitanja i nedoumice možete nam se javiti na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl office@ivfcentar.rs. Takođe, u svakom trenutku možete nas kontaktirati i direktno popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.