Razbilo me. Bacilo na pod. Slomilo iznutra, slomilo spolja. Osećala sam kako mi srce jako udara u trenutku kad sam na nalazu videla da nismo uspeli. Razvukla sam onaj odvratan i neiskren osmeh na lice i nastavila dalje, sa suzama koje nisu prodrle i osolile mi lice.
Polomljena…
A radila sam sve kako treba, baš sve. A razbila je i mene i njega i nas. Polomilo nas je na sitne delove i ostavilo tako…otišlo. Nestalo, a ipak ostalo u nama. Ostao je samo taj nalaz da lebdi iznad naših misli: Nisi trudna! Odzvanjalo mi je u glavi.
Plakala sam strašno. Jecala duboko bez vazduha. Grcala sam toliko da sam mislila da nema više u meni ni uzdaha ni suza. Pitate me zašto? Zašto kad mogu opet da probam?
Probati opet
Problem je baš u toj reči, probati! Probati mogu verovatno, ali ne želim da se opet razbijem ovako, prosto ne mogu. Strah me je. Shvatate li to? Preteško je! Osećam prazninu u svojoj duši, u svom srcu, kao da mi nedostaje deo mene…Osećam da me boli, fizički me boli telo koje me je izdalo. Razumete li da nema onog dela koji nisam ni imala, a mislila sam da ga imam. Shvatate li to?
Pomislila sam da moje telo jednostavno nije predodređeno da izrodi novi život. Da moj stomak nema moć da pruži dobro mesto za stvaranje novog života. Zatvorila sam se u sebe, gledala tupo u jednu tačku na zidu u kojoj sam videla ceo svoj prethodni život i sve svoje nade koje su nezaustavivo rasle i rasle…Rasle su do tačke ključanja. narasle su jako i visoko. Deset! Deset jajnih ćelija! Odzvanjalo je u mojoj glavi! I ni jedna. Baš ni jedna nije dala život! Ni jedna nije bila prava, ni jedna nije želela da ostane u meni, da se vrati u mene, da od nje naraste život koji ću najviše voleti. Zar ni jedna? Zar moja materica nije dobro mesto? Zar sam kriva ja? Zar je moje telo tako strašan oklop za bebu? Nedovoljan oklop za život.
Krivica
Krivim sebe. Iz dana u dan. Zašto nisam ranije? Zašto nije sada? Zašto mi oko zaigra kad vidim trudnicu? Kakva sam ja to žena!? Pogledam sebe u ogledalu i pitam se da li sam to zaista ja?
Zašto mi suza krene kad sretnem ženu s kolicima? Zna li ona koliko je srećna? Zna li ona koliko je sjajno to što nije morala da uradi sve ove analize, da odlazi toliko puta kod doktora, da joj urade bezbroj ultrazvukova i da ubrizgava toliko hormona…Zna li ona koliko je srećna jer nije morala da čeka ovako jako i dugo. Zna li ona koliko je smao srećna jer je mogla da bude nesvesna, da uživa, da u najvećoj strasti uživa i dobije dete…Zna li ona to? Zna li kakva je i kolika je to sreća! Zna li ona koliko ova žena pored nje pati? Koliko strašno želi da bude mama, a ne može! Tako jako želi da jednom biću udahne život, ali neće je. Zna li ona kolika nada stoji iza mojih suza? To nije obična slana suza koja je slika niz obraz, to je suza razbijene nade.
Zna li ona koliko je strašno lepo računanje dana rođenja naše bebe nakon embriotransfera, pomešana osećanja velike sreće i velikog straha u jednoj rečenici, u jednoj sekundi. Ta nezivesnost iz sekunde u sekund, ta pomešana osećanja, taj strah…to nije nešto što na šta s emožeš pripremiti. I kad ti pričaju ne shvataš, ali shvatiš snažno kad do toga dođe. U jednom trenutku sam najsrećnija žena koja već drži bebu u svom naručju, a u narednom nesrećna i najtužnija osoba koja je opet neuspela.
Nada
Ja nisam odolela. Nadala sam se najviše i najstrašnije, najjače. Ponelo me i odnelo, kao vetar koji vas nosi ka oblacima tako lako i jednostavno. Moja dva embriona bila su u meni i ja sam ih već volela, a onda su posle dve nedelje rekli da ih nema. Pa kako ih nema kad su bili u meni, ja sam ih već volela a vi kažete da više nisu tu? A sve sam uradila kako treba….Zar nisam?
Zato me je vantelesna oplodnja razbila. Jer mi je dala da poletim visoko, da se ponadam strašno i jako, a onda me bacila u duboku tamu iz koje sada ne mogu da izađem.
Trebati
Trebaš mi!, viknula bih mužu.
Trebaš mi mnogo i jako jer ja ovo ne mogu sama. Do mene je. Ne mogu, ne umem, ne znam…Ne znam kako ću iz ovog izaći i nastaviti opet. Gledam u sebe kao u ljušturu koja je prazna jer nema više snage, nema više embriona, nema više nade…ničeg više nema. Neuspela sam. Jedna sam crta, ne dve! Nisam cela, nisam dovoljna, nisam svoja!
Svetlost
Iz duboke tame sebe teško izađem na svetlost, ali pronađe se tračak nade za koju se uhvatim i podignem prvo ruku, samo da primete da sam živa, a onda opet prohodam.Polako, kao malo dete koje uči prve korake. Retko pričam, ali hodam…Tražim sebe da dam sebi za dalje jer moramo da nastavimo, ja i ona. Ono moje drugo ja koje je zakopano duboko u meni. Gledam u svoju senku koja hoda, svesna da će me vantelesna oplodnja uvek razbijati na delove dok ne ojačam, sve dok ne stignem do cilja. I da li ću tada, kad konačno, i ako konačno stignem, ikada biti ista ona ja? Koliko me samo može razbiti?
Autorka: Sandra Jovanović
Mi možemo da vam pomognemo na vašem putu do bebe. Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
