Opsesivno sam pretraživala internet tražeći informacije koje bi podržale moju teoriju da sam previše mlada za donaciju jajnih ćelija. Pronašla sam ono što sam tražila u beskonačnoj kakofoniji mišljenja koja su mi govorila da izbacim kafu, povećam šetnju, promenim ishranu, odem kod poznatog endokrinologa, opustim se… Gutala sam postove u nekim čet sobama gde su žene detaljno opisivale svoje probleme sa plodnošću, od debljine endometrijuma do boje menstrualne krvi.
Biti anonimna
U ovim virtuelnim sigurnim prostorima, mogla sam biti anonimna i mogla sam da delim svoju tugu. Bilo je malo ljudi u „stvarnom životu“ kojima sam mogla da se obratim – nije bilo ličnih grupa podrške, terapeuta specijalizovanih za pomoć pacijentima sa problemima plodnosti, a najmanje prijatelja sa kojima sam se osećala prijatno da delim svoje probleme. Zaista, u tolikom pretraživanju nisam pronašla ništa od krucijalne važnosti i to me je još više ljutilo. Priče, priče, priče i priče…a u stvari niko nije pričao “o tome”.
Moji prijatelji su radosno i sa nadom govorili o svojoj sestri/tetki/koleginici sa fakulteta koja je prošla kroz IVF, ali na kraju usvojila, ili je „samo ostala trudna prirodno nakon što je prestala da pokušava“, ili otišli su u inostranstvo i puf došli trudni.” Bilo je beskrajno mnogo predloga, ali najviše onog: Idite na odmor! Prestani da piješ kafu. Proveri nivo ovog vitamina, onog vitamina, insulinsku, idi kod ovog doktora, on je najbolji….”
I naravno, samo se opusti.
Kako je IVF postupak počeo, postajala sam sve umornija od objašnjavanja zašto stvari ne funkcionišu. Moji jajnici su postali javno vlasništvo koje nije baš u najboljem stanju. Sa svakim negativnim testom, osećala sam ogromnu krivicu jer sam izneverila vojsku ljudi koji su bili naši navijači, podstičući nas da ostanemo pozitivni.
Sa svakim neuspelim transferom, ljutnja se iznova pojavljivala, ponekad očigledno, ali obično sa neočekivanom iracionalnom žestinom koja me je iznenađivala.
Bila sam ljuta na majke koje su gurale svoja kolica kroz park, na pogled koji sam viđala svako jutro na stanici, na vozača autobusa, na prodavačicu, na muža, na majku, sestru…Bila sam ljuta ujutru, popodne i uveče. Bila sam ljuta na dan na poslu, eto tako, “bez razloga”.
Embriolog me je pozvao da mi kaže da su samo dva embriona izdržala i tada je embriolog trpeo moj bes. Besno sam vikala, a u stvari govorila je moja bespomoćnost dok sam objašnjavala da sam sve uradila kako treba, tempirala svaku injekciju, uzela svaki lek….ali s druge strane linije čula sam samo: Nažalost je tako ali budite srećni jer imate dva!
Nije mi bilo dovoljno.
Bes
I dalje, ništa. veliko NIŠTA. Sa svakim neuspehom, učila sam više o procesu. Pokušavali bismo novi pristup, novu vrstu leka. Počela sam da se osećam kao eksperiment i pitala se zašto ti takozvani specijalisti nisu odmah izneli sve testove, sve što sada govore nego sam morala da prođem kroz sve ovo? Zašto? Bes je bio još jači.
Najdublja ljutnja bila je usmerena na mog doktora, osećala sam da nije bio dovoljno temeljit u svojoj dijagnozi i lečenju. A nije bilo tako. Prosto nije imao s čim!
U stvari, osećala sam da me je prerano otpisao. Kao otpad.
Društvo, mediji, portali, lekari…ma svi su govorili da su moje godine najbolje vreme za trudnoću, a moji rezultati govorili su suprotno i zato sam se osećala prevarenom. Ko je mene tu prevario?
Konačno… prihvatanje. I kraj.
Evo skora:
- Dve inseminacije
- IVF ciklusi komada 6
- Laparoskopija 2
- Histeroskopija 3
- Aspiracije 5
- Embriotransfera komada 5
- Tri opuštajuća odmora
- Od deset do petnaest vrsta različitih suplemenata
- Urađena insulinska, trombofilije, kariotip…prošetano kroz mnoge klinike
- Promenjena ishrana, uključene vežbe, psiholog, meditacije, akupunkture…
Godine su prošle.
Za sve one koji ne znaju, naglašavam da mi ovako dokumentujemo naš put – brojevi, transferi, intervencije, embrioni, potrošeni novac, potrošeno vreme.
Na kraju imamo smanjen bankovni račun, iscrpljene umove, telo izbodeno i naduveno od lekova, i brak koji je ponekad napet ali ponekad i ojačan zajedničkom tugom, imamo i nešto manje prijatelja, dosta tuge, samoće i krivice.
Moja majka me je jednom tužno pitala: A kada ćemo čuti plač bebe ovde? Nisam mogla da odgovorim. Mogla sam samo da plačem kad je otišla.
Naš poslednji postupak vantelesne oplodnje završio se bez ičega pozitivnog. Bio je decembar kada smo dobili vest da je beta negativna i da nema radosnog saopštenja za naše porodice.
Gotovo je
Bili smo gotovi. Sledeći korak je bio donacija jajnih ćelija o kojoj nisam želela da mislim ili opcija zvana – ništa. Donacija mi je izgledala daleko i neprihvatljivo. Moje ćelije su tu i dalje u mojim jajnicima i i dalje su dobre! Vikala sam u sebi!
Počeli smo da zamišljamo našu budućnost bez dece. Razgovarali smo o putovanjima na koja ćemo ići sami, karijerama koje će procvetati, neograničenoj slobodi koju ćemo imati.
Ali ipak. Crv u meni je radio i nije mi dao mira. Nikada.
Plašila sam se da sanjam o trudnoći bilo kakvoj. Vreme je prolazilo i iz tridesetih sam lagano, kao perce, ušla u četrdesete, vrlo brzo nekako. Neočekivano.
Iscrpljenost od godina nade, godina pogrešnih i godina razočaranja dovela nas je do jednog odgovora. Hajde samo da probamo i to. Spremni smo da budemo sami, spremni smo da usvojimo, zašto ne bismo bili spremni za donaciju?
Trebalo nam je vreme da to sazri u nama.
Bili smo gotovi sa nadom, od svojih ćelija sam se odvojila, ali deo mog srca nije mogao da se odvoji od uloge da budem majka. Nikada. Nisam se usuđivala da kažem bilo kome o ovoj maloj iskri koju sam održavala, niti smo rekli bilo kome da radimo naš poslednji transfer s donacijom jajnih ćelija u nekog dalekoj zemlji.
Deset godina kasnije.
Doziva me moj sin iz druge sobe u želji da mu pomognem oko domaćeg zadatka. Moj plavooki dečak ima moj bradu i oči svog oca. Svira klavir i obožava košarku, kao njegov deda po ocu, a u njemu vidim moju narav, moje oko koje igra od besa kad se naljuti. Vidim pokret rukom koji samo ja pravim, baš isto, i vidim onaj moj glasan osmeh.
Trebale su mi godine da se oslobodim ljutnje. Trauma neplodnosti se pojavljuje kao vrsta posttraumatskog stresnog poremećaja. Često sam imala osećaj da će sve moje sreće odjednom nestati. Da ništa ovo nije stvarno.
Ja zaslužujem!
Morala sam aktivno da podsećam sebe da ZASLUŽUJEM ovu čistu izuzetnu radost i da će sve biti u redu.
Ljutnja je vremenom jenjavala, ali je ostala prisutna. Moje trudničke prijateljice počele su da imaju drugo ili treće ili četvrto dete (Ona situacija: ‘Samo me pogleda i zatrudnim!’ i ‘Zar nećeš imati još jedno? Tvoj sin će biti usamljen ako nema brata ili sestru!’), a moje traume su se ponovo pojavljivale s vremena na vreme. Bes. Naravno, umanjen ali prisutan jer ova trauma nikad ne umire zauvek.
Pokušavala sam ponekad da objasnim našu situaciju koja nije laka, ali na kraju, naučila sam da se osmehnem i gledam na drugu stranu. Svoja posla, svoju sreću.
Kada neko prođe kroz traumu neplodnosti, ona ne prestaje kada postaneš roditelj, iako ti društvo govori da budeš zahvalan što je uspelo. Nikad ne zaboravi to, jer ono što si bila ne briše se gumicom kad dete zaplaće u krevecu.
Autorka poznata redakciji
Mi možemo da vam pomognemo na vašem putu do bebe. Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
