Aurorka: Sandra Jovanović
Ispričaću vam svoju priču. Ležim na ginekološkom stolu, u operacionoj sali, pokrivena zelenim, tankim i hladnim čaršafom koji miriše na alkohol. Hladno mi je, ali kažu da tako treba. Pre samo par minuta, u mene su stavili moju buduću decu, sačinjenu od najstitnjih delova moje duše i najsitnijih delova moje najveće ljubavi – mog muža. Videla sam im osmehe na ekranu iznad glave. Dve malecne tačkice. Pokazali su mi ih na ekranu i to je moj prvi pogled na njih.
Gledam ih kao što svaka majka gleda svoju decu: pogledom bezuslovne ljubavi, pogledom punim brige i nade. Ovo je,verovatno, njihov prvi snimak samo za mene. Onda su ih uslikali na monitoru ultrazvuka i dali mi njihovu prvu sliku da držim u rukama. Čvrsto sam je stegla pokušavajući da je utisnem u sebe. Ne znam da li će ostati tu gde im je pravo i jedino mesto ili ne, ispod mog srca, ali već ih neizmerno volim. Već živim za njih.
Ležim ovako na stolu već 16. put. Ovo je moj 16. transfer embriona! Toliko je toga bilo, toliko puta sam bila na hladnom ginekološkom stolu puna nade i puna straha. Puna ljubavi. Sa ovim istim pogledom. Jednom sam bez uspeha pokušala da izbrojim iz koliko sam se anestezija uspešno budila i nisam uspela da prebrojim. Bilo je…..uf, mnogo! Pokušala sam jednom da saberem sav novac koji smo dali za vantelesne oplodnje i odustala sam. Moj muž mi je kroz osmeh rekao: ,,Nemoj, srce, previše će nam biti loše, bolje da ne znamo…Ovako je lakše..“ i odustala sam od tog poduhvata. U pravu je – ne želim da znam. Nisam brojala novac, brojala sam godine, mesece, dane i minute čežnje i čekanja nečeg što sam tako želela – bebe. Bebe koja će biti deo mene i deo njega, koja će biti samo naša i ničija više!
Toliko toga imam da kažem. Toliko je svega što kulja iz mene, a zarobljeno čuči. Želim da svebude jasno i jednostavno, ali VTO nije takva, pa ni sa rečima o njoj nije lako. Potrebno je jedan ceo VTO suživot rastaviti na delove, sagledati ga kako treba i izreći ga, napisati ga, izbaciti. Nije to lako, bar u mom slučaju. Od svog suživota se teško odvajam i najčešće ga držim dubokou sebi, zaključanog. Ali pokušaću. To je ono čega je ovaj suživot pun. Pokušaja.
Najbolje da krenem od kraja koji već znate – ležim na stolu sa svojim embrionima. Uvek je osećaj drugačiji i uvek je ljubav ista bez obzira koliko ih je i kakvi su – moji su. Nekada ih je bilo po jedan za transfer, nekada dva, nekada i više. I bili su različiti, i trodnevni, i osmoćelijski, i šestoćelijski i blaste i svega je tu bilo i… nije to važno, važno je da je svaki od njih bio jedna nada više. Malo šta se zadržalo u meni, samo jednom je raslo i razvijalo se, ali kratko. Samo jednom sam uspela da čujem onaj najlepši zvuk tika-tak-tika-tak, ili bum-bum-bum-bum koji odzvanja ordinacijom tako jako i tako brzo, a zvuči kao najlepša muzika. Nikada nisam radila “one“ testove, one double, triple, prenatalne…nikad nisam stigla do toga, a želela sam, i svaki put kad bih ugledala neku devojčicu pomislila bih – kako bi izgledala moja?
Iako sam rano započela svoju borbu, sa manje od 30 godina, neizvesnost je bila prisutna od samog početka, ali i nekakva čudna nesigurnost. Nekako se strah ulio u kosti odmah posle prve vantelesne oplodnje i nije me napuštao.
Ta prva bila je težak udarac za nekoga ko je na početku VTO puta. Sećam se Kliničkog centra i male čekaonice, nas 50 unutra, sve mi čekamo red – red za terapiju, red za ultrazvuk…red za bebu. Sve mi smo grupa. To je nekakva grupa žena koje iščekuju bebu i čvrsto drže svoje facikle sa analizama u rukama, dok njihovi muževi dolaze s vremena na vreme, i sve zajedno gledamo u pod, zamišljene nad našim problemima, nemoćneda bilo šta uradimo jer ništa od nas ne zavisi. Bila sam na početku svog putovanja do bebe i mislila da je dovoljno samo to – otići na vantelesnu oplodnju. Ništa me nije moglo zaustaviti.
Rekli su mi vrlo direktno kada sam imala 26 godina da moram na vantelesnu oplodnju i da je to rešenje za mene, ali ja sam odabrala da najpre pronađem dobar posao, kupim stan, skućim se, uživam u putovanjima bar malo posle studija, iako sam želela dete. Kada je došla na red ta prva vantelesna oplodnja, milisla sam to je – to. Kao ispit – naučiš, izađeš i položiš. Prosto ne možeš da omašiš pitanje jer sva pitanja znaš. Kontrola u najvećoj mogućoj meri – sve sam uradila kako treba, mladi smo, vantelesna je rešenje i eto nas u maloj čekaonici – naše rešenje je tu, samo ga treba dohvatiti. Već sam zamišljala sobu za bebu, videla muža kao oca, sebe kao majku. Od svih 50 žena iz one naše grupe, jedino ja, iako među najmlađima, nisam imala embrione za transfer. Tri ćelije ali nema embriona za transfer. Duplo oplođeni svi embrioni. Svi do jednog.
Preseklo me kao hladan mač koji se zarije u stomak. Plakala sam danima u krevetu, mrzela svoje telo i sebe samu i imala grozan osećaj da je sve to moja krivica, da sam negde pogrešila i da nešto nisam dobro uradila. Potpuno me razorio taj prvi pokušaj, bacio na pod, raskomadao. Trebalo mi je vremena da se pridignem i nastavim dalje. Trebalo je vremena meni, ali i njemu – mom mužu. Čoveku koji ni tada, ali ni sada, posle 12 godina aktivne borbe za dete, nikada, ali nikada ka mom oku nije uputio ni jedan mrki pogled koji osuđuje, reč koja boli, sažaljenje. Pružao je samo ono što treba, tačno ono što treba – bezuslovnu ljubav. To me je, nekad, na neki čudan način nerviralo i bolelo, čekala sam tu reč, taj pogled, da mogu s opravdanjem da budem besna, ljuta, pogođena, ali to se nije desilo. Desila se samo podrška, samo ljubav koja je gorela u njegovim očima i bezuslovna želja da meni bude dobro, da budem srećna. ,,Možemo i da nemamo decu, ja bih sve ovo opet s tobom isto ovako, ništa ne bih menjao“, rekao je mnogo puta.
Pre prve vantelesne oplodnje bilo je mnogo nerviranja, uglavnom vezano za gluposti. Imala sam neku bakteriju, pa neke bolove i neka čudna krvarenja…jednom sam čak ležala i u bolnici, i svi moji problemi, zaista to sada shvatam, potiču upravo iz mog stomaka, tu je srž mog problema – moj stomak. Ja sam sebi to objasnila ovako – svako ima slabu tačku – stomak je moja. I moja majka je umela tako ponekad da kaže: ,,Tebi je, dete, stomak slaba tačka“. I bila je pravu, zaista sve je odatle krenulo. Jedino je ostala nada da će slabost postati snaga – da će moja slaba tačka postati jako mesto za moju bebu!
Kad sam bila devojčica, posle jednog školskog izleta me je jako zaboleo stomak. Mučili su se danima i nedeljama da otkriju šta je u pitanju i nikako nisu uspevali. Meni je bivalo sve gore i gore, i temperatura, i grčevi i bolovi… i posle nekoliko nedelja pomislili su da imam tumor i operisali me, međutim nije bio tumor već slepo crevo i to puknuto – “perforacija“. Tu reč sam prvi put čula kao mala i nije mi se dopala na prvo slušanje. Prosto, spoj tih slova i kako zvuči uopšte – sve mi je bilo zastrašujuće u vezi nje. Nisam ni sanjala da će mi baš ta reč promeniti život. Dugo je to „perforirano“ slepo crevo bilo tako u meni i pravilo havariju. Ipak, eto, uspeli su da mi nekako jedva spasu živu glavu i ne izvade sve moje reproduktivne organe koje je zahvatila ova neman u želji da je proguta. Da proguta i uništi moje jajnike, moju matericu…moje telo i moju ženstvenost. Ova havarija je zaustavljena, na samom koncu, jedva. Znali su još tada da će to ostaviti neke posledice, ali niko devojčici od 11 godina nije baš objašnjavao detalje, bilo je važno sačuvati glavu! Rana po sred stomaka je zarasla, ali pitanja su ostala da lebde negde između realnosti i nerealnosti, sadašnjosti i daleke budućnosti. Sve ono što je budućnost, jednom nekom postane sadašnjost. Tako je posle mnogo godina moja budućnost postala moja sadašnjost koju živim i dalje.
Sada ležim na ovom stolu sa svojim embrionima i sećam se kako su mi tada pustili crtani film pred anesteziju na nekom malecnom televizoru. Mislila sam da ću samo gledati crtane filmove i nadala se da će konačno prestati bolovi u stomaku. Objasnili su mi da me neće boleti čim odspavam. Tako je jednostavno lagati dete… Tako lako. Nije šala, stvarno se desilo, i stvarno su pustili crtani film. Sećam se svega bukvalno do detalja, čak i likova iz crtaća, slike samo izlazekao da se sada dešava. Možda je za mene trenutak nakon embriotransfera taj trenutak kada čovek sabira sve što je bilo i kad mu brzinom svetlosti izbijaju sve slike koje su obeležile njegov život.
No, posle epizode zvane “perforacija slepog creva“ sa 11 godina, te epizode “perforacije“ se nisu završile, ali o tome ćemo malo kasnije. Ako vam je to nepoznata reč – reći ću jasno – pucanje. I možda je baš to reč koja definiše baš mene, koja me suštinski definiše. A možda sam ja ostavljena ovom svetu od Boga u životu sa 11 godina, kada su baš svi mislila da se perforacija od 7 dana ne može preživeti. Možda postoji neki jasan razlog za moj ostanak ovde? Možda je Svevišnji Bog za mene imao još mnogo planova, možda je želeo da ja ovako mala, na ovom tako velikom svetu moram da uradim nešto tako malo, a tako važno i da moje vreme dolazi, da nije prošlo, da tek počinje? Možda…ko to zna.
Epizode zvane vantelesna oplodnja, posle prvog užasa bez transfera, samo su se nizale. Jedina žena u čekaonici koja je došla na transfer i otišla „praznog stomaka“ kući tada – bila sam ja.Sandra. Najmlađa tamo, sa najvećim suzama napustila sam Klinički centar. To je bila moja prva VTO – nikakva, strašna i traumatična. Borac u meni rodio se posle nekog vremena i ja sam se pridigla i nastavila. Nizala brojeve: prva VTO, druga, treća…stimulacija za stimulacijom, komisija za komisijom. Kredit za kreditom. Nije tada bio neograničen broj postupaka, ni približno tome. Moralo se u banku po nadu, kod prijatelja po pozajmicu, odvajanje od svega u svakom trenutku i štednja za vantelesnu oplodnju…za bebu koja se još nije ni začela. Baka na šalteru u Kliničkom gledala me je nadmeno, podrugljivo i besno svaki put kad god bih otišla da pitam nešto u vezi sa VTO ili uradim neku analizu. Maaa, čim vidi N97 dijagnozu, već promeni pogled i stav i iz nje polako izlazi rečenica – ali fali Vam ovo, ali ne može to tako, ali morate na ona vrata… Molila sam Boga pred polazak kod nje da je danas bolje volje, da me ne vrati kući bez ičega završenog, da mi ne kaže: „danas taj i taj nije tu“. I koga, na kraju krajeva, pitati bilo šta u vezi sa tom strašnom vantelesnom oplodnjom o kojoj niko i ne priča? Samo se šuška u malecnoj prostoriji Kliničkog centra, a čak se ni tamo na glas ne priča o tome, samo se duboko misli. Na forumima samo nikovi, ljudi skrivenih imena i identiteta, lekari prezauzeti u belim mantilima brzo koračaju hodnicima, tako važni i svevišnji, procedure nemoguće, finansiranja malo, a redovi predugi. Na svoju prvu vantelesnu oplodnju čekala sam duže od 12 meseci! Da, toliko se nekada čekalo!
Buntovnik u meni je proradio opet! Da li je moguće da će vantelesna oplodnja ostati zatvorena u toj mračnoj sobi zauvek, da li će se žene osećati uvek tako strašno i tako izgubljeno, kao ja sada? Da će se o ovome samo šuškati? O ovolikoj nadi i želji? Pa šta je tu tako skriveno i strašno? Nešto u meni govorilo je NE, iako je objektivno sve ukazivalo na DA. Da li ćemo uvek podizati kredite za VTO? Uvek biti ovako ostavljeni po čekaonicama, prepušteni na milost i nemilost, osetljivost i neosetljivost medicinskih i nemedicinskih radnika? Da li je to svuda tako?Postoji li razumevanje za sve nas naplašene, uplašene, zastrašene, pune nade i želje, vere da ćemo doći do onog što je svima tako jednostavno dato? Postoji li telefon koji mogu da pozovem i viknem iz sveg glasa – heej, meni treba pomoć? Postoji li iko, ili su se svi sakrili u svoje rupe? Borba je vrištala u svima nama, samo je bila uobličena u mojim rečima i vođena mojim idejama. Znala sam da je put strašan, težak, neizvestan, da ću mnoge bitke izgubiti, ali da će se desiti i bitke koje ću dobiti i sve tako dok se ne dobije rat. Jer taj rat je važan – to je rat za sve ljude koji žele bebu! To nije samo moj rat!
Ja sam vojskovođa, ja nosim reč kao mač, nosim plug jer preoravam zemlju da plod bude dobar jednog dana, čupam korov, šaljem ekspediciju na Mars da budući naraštaji znaju kako se putuje tamo i nazad…Radim nemoguće stvari – pomeram brda, rušim planine. Iznemoćala već kao Sizif koji večno gura isti kamen, ipak ne odustajem. Iako su mnogi rekli da je moja borba prava donkihotovska, ja je nikada tako nisam videla. Moja borba nije sa vetrenjačama, moja borba je za bebu.
Izguraću taj kamen na vrh brda kad tad. Sizif će pobediti!
Dok sve to radim, nižem svoje negativne bete kao da marširam: 1, 2, 3, 4, 5, 6…moja lična borba i dalje traje, ako ste zaboravili. Odlučim da proverim unutrašnjost svoje materice, ili kako ja volim da kažem – kućicu za bebu. Kontrola je tako ozbiljan poremećaj svih nas, jer svi mi u ovoj teškoj borbi žarko želimo da kontrolišemo sve u toku VTO procesa i preuzmemo stvar u svoje ruke, pa tako i Sandra, isto kao i svi drugi. Mora da nešto može da se uradi! Iniciram lično histeroskopiju bez jasnih znakova da nešto nije u redu, znači dijagnostički. ,,Mala dijagnostička metoda, 10 minuta anestezije, šta je to za tebe – sitnica“, kažem sebi vrlo ozbiljno. Nastavljam dubokoumni razgovor sa sobom: ,,Toliko toga si prošla do sada, HSG, nekoliko laparoskopija, ko zna koliko puta anestezija, više aspiracija, predlog za vađenje jajnika, operaciju žučne kese, krajnika, onu davnu „perforaciju“ i ko zna koliko komisija, pregleda, ultrazvukova, dijagnoza, vađenja krvi, briseva, kontrola, namrgođenu baku na šalteru…Uradi još i ovo, moraš da znaš u čemu je problem – možda se baš tu krije rešenje. Treba sve prekontrolisati, proveriti, utvrditi tačan uzrok tvog neuspeha jer rešenje mora da postoji!“.
I tako se desila ta druga „perforacija“, ta strašna reč koja se pojavljuje, evo, drugi put! Na moju ličnu inicijativu! Prilikom rutinske, dijagnostičke histeroskopije – puf, perforacija uterusa! Budim se posle 4h, umesto posle 10 minuta, i to u šok sobi, a rana od prethodne „perforacije“ –obnovljena. Ista rana – druga bol. Poslužila je, ta moja stara rana, kao dobar osnov – da se ne seče neko drugo mesto, eto ima već gde! Već je isečeno, zasečeno, dirano, ušivano, vezivano…
„Ako, secite ranu preko rane, preživeću!,“ kažem sebi. I preživela sam! Konce smo skinuli, rana ostala da podseća. Sećam se sada, dok ležim s mojim embrionima na ovom hladnom stolu, da mi je jedan doktor, odmah posle te perforacije kad sam silazila niz stepenice i kad mi je pukao neki konac na toj istoj rani rekao: ,,Vi ste, Sandra, kao mačka sa devet života!“. Ne znam tačno šta je to trebalo da znači – ali moguće da imam devet života! Ko zna, možda samo ostajem na ovom svetu da bih završila još nešto. Ima tu još stvari koje mogu da uradim! A ima i jedna najdivnija stvar – možda treba da budem i mama!
Sećam se sada, dok mazim stomak na hladnom stolu, jednom me je sreća sustigla …videla sam one lepe brojeve na BetaHcg testu, pa onda onu najlepšu tačkicu na UZ aparatu, pa se čuo onaj mili zvuk bebinog srca, ali ta sreća kratko je trajala i morala sam svoje delove da sakupljam sa poda te ginekološke ordinacije kada su mi rekli da bebino srce ne kuca više. Pokupiš se, nekako…teško, jedva… ali se NE sastaviš ispravno, uvek zafale neki delovi…Nije isto i neće biti isto nikada.
I dalje ležim na ginekološkom stolu. Primam nove živote u moj stomak, moj unutrašnji svet – u svoje srce. I nadam se i dalje, isto kao što sam se nadala i tada kada sam otišla prvi put na pregled, prvi put u onu čekaonicu među onih 50 žena. Nada je zaista potpuno ista, nije nestala, iščezla. Rana ima, znate već, koliko god želite, ali se obnovim svaki put. Zarastem. I ponovo verujem u čuda jer samo jedno čudo je potrebno!
Ustajem sa stola, polagano. Da ne uništim nešto što je u meni započeto, nešto čemu smo dali šansu ovog puta. Nisam više na hladnom stolu. Koračamo lagano – moje bebe, ja, moj muž i moja misao. U meni je opet topla nada da je ovo taj trenutak, taj postupak, da smo sada uspeli. Moja beba, sačinjena od delića moje i njegove duše, ovog puta biće sačuvana pored mog srca! Ostaće tu – najpre pored srca, a uvek u srcu!
Za pitanja, nedoumice i podršku možete nam se javiti direktno na SOS IVF broj 0800 70 70 77 ili nam pisati na imejl info@ivfcentar.rs. Takođe, možete nas kontaktirati i popunjavanjem kontakt forme na sajtu klikom na link ONLINE KONTAKT FORMA.
